Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » BG Puzzle: Taraba

BG Puzzle: Taraba

Beogradska taraba: Stubić po glavi stanovnika

Zbog otvorenog i nesputanog nepoštovanja zakona, za nekoliko poslednjih godina stubići su preplavili prestonicu. Kao kakva civilizacija koja nas je porobila, iznikli su iz arhaične kolektivne (pod)svesti i uspravili se svud redom po ulicama i trgovima.

Uz kolovoz, pred ulazima u institucije sistema i muzeje, na kejovima pored reka, oko ostrvaca cveća u parkovima… Žuto-crni, obični gvozdeni skloni rđi, farbani braon bojom koja se ljušti na vetru, betonski u raznim desenima, nadgrobnobeli kao stećci… Kako god izgledali, imaju jednu jedinu funkciju: da spreče nekog da ode u zabranjenu zonu.

U gradu nema stoke…

Logika sprečavanja potiče iz ruralnog nasleđa, shvatanja i mišljenja. Vekovima, srpski seljak je pobadanjem koćića i povezivanjem istih letvama pravio tarabu da mu stoka ne prelazi kod komšije ili u baštu i ne napravi štetu. U gradu nema stoke, daleko bilo, ali čemu onda hiljade stubića? Da homosapiens balcanicus ne bi kola parkirao u državnom zdanju, pozorištu, ili kafani? Našem čoveku ništa ne znači što pred dverima gradskih palata znak jasno govori da je tu zabranjeno zaustavljanje i parkiranje.

Policajac koji besomučno pišti na obližnjoj raskrsnici od svirke pred pokretnom publikom uglavnom nema vremena da nadgleda i kojekakav trotoar. Zato vlasnik – ukoliko nema stubova da ga spreče – ostavi automobil nasred trotoara, pa su pešaci prinuđeni da obilaze prepreku rizikujući da na kolovozu budu zgaženi.

Zalutali u metropolu

Neko bi pomislio da smo saobraćajno nekulturni. Možda. Kultura kao takva nam je inače slaba tačka. Reč je, međutim, pre svega o bahatosti, nepoštovanju bližnjeg svog, Živog Bića grada, i tek na kraju zakona. U društvu u kojem se ne poštuje bližnji, gde zalutali u metropolu misle da Beograd neko drugi treba da čuva, a ne oni sami, ni zakoni ne mogu da pomognu. Samo kazne. A dok one ne stignu, na kukovo leto, tu je more stubića.

Kako je počelo, malo ih je, biće potrebno još. Maltene, stubić po glavi stanovnika.

Ko ne veruje, neka prošeta, nek se uveri. Saobraćajni znaci se ignorišu. Obično su prepreke zaobiđene i četvorotočkaš je u šteti, s one strane „tarabe“! Inteligencija ovde kao da služi da se pravila izbegavaju. Naš čovek je, po tome, odvajkada bio lucidni kreativac! ♦

Pročitajte i druge priče:

• Narodna skupština
• Putokazi
• Ušće – srce Balkana
• Taksisti
• Intervju s Nušićem
• Lokal patriota

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…