BG vetar: Zov najbolje drugarice

Imao sam dvadeset kilograma kad sam se igrao sa košavom: stanem na ćoše, na kraju zgrade, gde duva najjače, i naslonim se na vetar.

Oslonjen leđima na bujicu vazduha, raširenim rukama kao upravljam letom, klatim se napred-nazad, glava mi čas bliže zemlji, a čini mi se i da me na tren podiže.

Košava zna da se igramo, vidi dokle sme da ide s detetom i pazi da ne zveknem glavom o beton. Ona je bila moja najbolja drugarica. Pevala mi. Dopustila da joj verujem. Da joj se prepustim.

Čim bih čuo da zove, trčao bih na ćoše i slao je do krova, do vrha bagrema i čak preko Dunava. Odlazila i vraćala mi se prepoznatljivo fijučući. Produvala mi mozak za sva vremena pa sam se uglavnom oslanjao na nju, a ne na novac, partiju, armiju, državu… – materijal sklon propadanju.

Mnogi koji su se oslonili na novac, propali su ako ne odmah, onda nešto kasnije. Nadrljali su i oni što su se kleli u Partiju, potom je nadrljala i sama Partija, a poznato je i da su i najmoćnije vojne sile od postanka civilizacije – nestale.

Da ne pominjemo države koje neprestano odumiru. Za poslednjih dvesta godina, beogradska košava nadživela je osam državnih tvorevina.

Igra u centrifugi

Dok su se u mom kraju na Paliluli deca igrala sa ovim jugoistočnim ekološkim vetrom što donosi suvo i hladno vreme i čisti zadimljena pluća grada obično na tri, sedam ili 21 dan, neki su se (pre)igrali sa severcem, zveknuli o beton a nas bacili u dužem vremenskom periodu na dubinsko zamrzavanje.

Poslednjih godina pojedini se klanjaju isključivo zapadnjaku i mrvicama koje on donosi. Ima i onih koji bi na ovdašnju scenu kretanja vazduha kao posledice „različitih atmosferskih pritisaka” da uvedu uragane, tajfune, orkane i ostale ciklone.

Ako to stvarno bude, e ne da će naši klinci da se igraju u toj centrifugi. Mogu da zamislim kako će da ciče dok ih američka „Katrina”, kineski „Čan-Hom” ili bangladeški „Alija” vrte ka boljem životu…

Nek se vrti koj kako hoće, ja volim košavu. Nego, poslednjih godina ni ne smem na ćoše… Poraslo se, otežalo, o-ho… nema se više dvadeset kila.

S obzirom na okolnosti, možda bi i meni prijao neki jači, topliji vetar… A dok on ne stigne, osluškivaću zov svoje drugarice u dugim jesenjim i zimskim noćima. ♦

Sve priče Darka Kalezića!

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…