Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Ko bi mogao da poveruje da svakog jutra sa nestrpljenjem očekujem poštu. Sa kim danas čovek može da se dopisuje?!
Odustala sam i ja od pisanja pisama pre dobrih nekoliko desetina godina. Svaki entuzijazam usahne kad nema šta da ga podupre.
E, ali ja se, sticajem okolnosti, od nedavno intenzivno dopisujem sa bolničkim osobljem. To je već nešto na šta niko ne treba da se navikava, iako se nova praksa, verujte, bez muke nadovezuje na prethodno epistolarno iskustvo.
Šalter – prva odbrambena linija
Na nevolju, unesrećena potencijalno rizičnim povredama, do kojih me je nepažnja i glupost dovela, nađoh se u poziciji da izjutra vrebam poštara.
Čekam i nadam se, uzaludno uglavnom, da će mi se sudbina nasmešiti, da će neko od stručnog osoblja pogledati moje lekarske izveštaje i na vreme me uputiti specijalisti.
Čekam, a čekanje je muka, čak i kad postane navika. Iščekujem pismenu potvrdu da će jednom ipak početi moje lečenje – da ću jedanput, ipak, doći do doktora.
Gledano izdaleka, šalteri se ovde ne vide ni da postoje, sve je zaodenuto u privid engleske pažnje i brige za pojedinca, dok izbliza, nažalost, moramo i mi da se pogledamo oči u oči sa šalterskim radnicama. U većini slučajeva neophodno je i da otkukamo, izmolimo, otplačemo čak, ne bismo li dobili prijem kod lekara specijaliste.
Skoro kao u ambasadi ili konzularnom predstavništvu – svi se štite od direktnog susreta sa ojađenima, čitaj obolelima, onim šalterskim staklima iza kojih se krije prvi red najnižih slojeva ove složene hijerarhije zdravlja.
Prva bolnička odbrambena linija, čvrsto zbijenih redova, ne dozvoljava pacijentima da u ranim fazama oboljenja dobiju pomoć lekara; drži ih na sigurnom odstojanju, dok ih bolest sasvim ne savlada.
Tek u trenutku vidnog poremećaja zdravstvenog stanja moguće je dobiti pristup specijalističkim ordinacijama. Nesvestan rizika u koji ga takvo priznanje stavlja, pacijent koji se ne žali na umiruće bolove pada u zaboravljene zadnje redove višemesečnog čekanja.
Svaka je bolnica dovoljno ružna
Razočarala sam, verovatno, one koji su, kao i ja, pre nego što me je nevolja do bolnice doterala, verovali u razvijeno (da li?) zdravstvo engleskog sistema.
Neki su se, ko zna, osetili možda malo bolje, u sopstvenim mukama sa bolestima, videvši da ni bolnički mantili Ujedinjenog Kraljevstva nisu sasvim beli, nego boga mi baš dobro prošarani tamnim mrljama različitog intenziteta neefikasnosti, neažurnosti, nestručnosti, netransparentnosti…
Tuđa nevolja nikako ne sme da nas osokoljava.
Kad čovek postane pacijent, svaka je bolnica dovoljno ružna. Samo smo na onu našu poslovičnu nebrigu, nemar i neuljudnost naviknuti, a nekompetentnost i arogantnost u ovim stranskim zemljama teže prihvatamo, pa smo skloni i da joj se začudimo.
U kratkom roku, muka me je pronašla u bolnicama na obe strane viznog sistema. Sviknu se valjda na taj svakodnevni jad oni što tamo rade, ali nismo svi jednako sposobni za takvo svikavanje.
Šta sve živ čovek u našim bolnicama čuje i vidi, a ne treba nikad da vidi, to nije za verovati!
Al’ opet, ne d’o ti bog da te muka natera, te da te Englezi sa menadžerskim kursevima upućuju lekarima uvezenim iz inostranstva. Nije do uvoza, nego do menadžmenta!
Kod nas znaš da nemaš kud – naviknu te da čekaš, al’ se u svoj muci nadaš da ćeš čekajući i da dočekaš. Ovde se naučiš da ne treba da čekaš, jer ako čekaš – dočekati nećeš. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
