Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Za sve one roditelje koji će ovog septembra „krenuti u školu“ Kreativni centar je objavio knjigu „Mama i tata polaze u školu„, korisni priručnik za roditelje.
Ova knjiga Mirjane Mitrović, iskusnog školskog psihologa, pomoći će roditeljima da na pravi način pripreme svoje dete, ali i sebe, za polazak u prvi razred, taj važan trenutak u životu svakog mališana.
Bliži se početak nove školske godine tokom koje će se nova generacija đaka prvaka naći u školskim klupama. Polazak u prvi razred jedan je od najvažnijih događaja ne samo u životu deteta, već i u životu čitave porodice.
Mama i tata polaze u školu – odlomak
Pružite detetu realnu sliku škole
Polaskom u školu od deteta se očekuje da preuzme mnogo više odgovornosti i postane samostalnije nego što je bilo do tada. Da bi ono steklo što jasniju sliku o školi, neophodno je da sa njim mnogo i često razgovarate. Dakle, priče o školi ne treba da budu vaš monolog, nego aktivna razmena s detetom o onome što ono o školi već zna, uz nužne dopune i korekcije.
A dete treba da sazna da će, kad počne školska godina, u školu ići svakog dana osim vikenda.
Treba da zna da će u njoj ostajati 3-4 sata, da će u školi dosta učiti – prvo slova, pa da piše, čita, računa, ali i da crta i da peva, da će učiti o prirodi i o životinjama, kao i da će učiteljica proveravati šta je i koliko naučilo, pa će za naučeno dobijati i ocenu.
Treba mu reći da ako se bude trudilo, naučiće bolje, više će znati, a onda će i ocene, odnosno uspeh biti bolji. Da biste znali da detetu objasnite šta će sve u školi učiti iz pojedinih predmeta, potrebno je da vi sami, a i zajedno s njim, prelistate njegove udžbenike. Tako ćete videti šta ga najviše privlači i čemu se posebno raduje.
Važno je da dete od vas čuje da u školi nije sve lako, da će ponekad morati dobro da se pomuči, ali da pravi uspeh i jeste kad se savlada ono teže. A ako nešto ne razume, naučite ga da odmah može da pita i učiteljicu i vas kod kuće. Detetu treba reći i da li će ga u prvo vreme neko od ukućana odvoditi u školu i sačekivati iz nje, ili će odlaziti s drugarima ili, ako želi, samo.
Isto tako, potrebno je da dete zna da škola nije mesto u kojem se samo uči, nego da će se u školi i igrati, da će upoznati nove drugare, da će biti i šale i smeha, ali i nerazumevanja, svađe, pa ponekad i tuče i naravno, uz savet da se tuče kloni.
Treba mu ukazivati na mogućnost da ponekad bude i tužno i usamljeno, ili da će se desiti da učiteljica njega ili nekog drugog izgrdi ili da se naljuti zbog nečeg ružnog što su đaci uradili (potukli se, neko iscepao svesku svom drugu…).
Može vam se učiniti smešnom ili besmislenom ovolika priča o tome šta ga sve u školi čeka jer „to deca znaju“, „to se podrazumeva“ ili „imaće priliku da samo vidi šta je škola“ (da ne pominjemo ono čuveno „a ko je meni pričao, pa šta mi fali“).
Ali postoje bar dva razloga zbog čega je važno da s detetom o ovome razgovarate:
– prvi: deca uglavnom ne znaju šta ih sve u školi čeka, a posebno to neznaju sva deca;
– i drugi: čak i ako vaše dete zna ponešto, potrebno je da to čuje ponovo, da svoje znanje upotpuni, da to čuje baš od vas – roditelja koje voli i u koje ima poverenja.
Time detetu razbijate strah od škole kao nečeg nepoznatog,ono se oseća sigurnijim i pripremljenijim, što će mu pomoći da se lakše snađe u novoj situaciji.
Ova emotivna komponenta koju razgovor o školi nosi u sebi od izuzetnog je značaja za formiranje detetovog odnosa prema školi i prihvatanje škole.
Priča o školi treba, dakle, da obuhvati i sve lepe i one manje lepe situacije i trenutke. Ali, u njoj dete treba da oseti vaš ponos i zadovoljstvo što ono postaje đak, kao i vaše poverenje u njegove snage i sposobnosti za budući rad.
