Tradicionalno i očekivano. Rasprodata bašta KST-a. Goblini kao mašina za 70. rođendan KST-a, svoj 32. i ko zna koji po redu koncert u kultnom prostoru.
Zagrevanje je stiglo od mladih šabačkih bendova Lu i Sprž. Sprženje do kraja!
Zima 1995. Prvi samostalni koncert Goblina u KST-u, drugi gde su svirane obrade u punk rock fazonu, održan je dva meseca kasnije (sa prvom izvedbom pesme, obrade „Kako bih volio da si tu“, kasnije poznatom kao „Anja, volim te“). Oba koncerta održana su u utorak. Tada je postojala hijerahija.
Za treći koncert Goblina, bend je dosegao četvrtak. Bilo je to 31. avgusta 1995. bašta je bila dobrano popunjena, a bend nije znao da sam toncu dao zadatak da snimi koncert. Trebalo je premostiti period do novog tada još nesnimljenog materijala za album „U magnovenju“. Taj koncertni snimak, propušten kroz radijsku miksetu je završio na sada kultnom albumu „Goblini KST live“. Istorija je počela da se piše, a godine prolaze nervoznim korakom.
Ovog petka, 29. godina kasnije (da, surovo to zvuči), neki od prvoboraca Goblinske publike i gro novih fanova (da se ne lažemo, Goblini je jedini bend koji iz te generacije uspeo da dopre do nove publike), ispunilo je baštu KST-a. Majice benda idu kao alva. U bekstejdžu, prigušeno svetlo, prava atmosfera.
Istorija se ponavlja. Zagrevanje je krenulo uz Lu, bend koji me podseća na Kaznu za uši ukrštenu sa Straight Mickey and the Boyz. Sprž su bili sledeći, prže energetske pesme, punk rock. Još malo dorade i biće to dobar bend.
I tradicionalno, pola sata posle ponoći (u tom prostoru drugačije i ne može, ako predgrupe postoje), Leo von Punkerstein kreće sa uvodnim rifom pesme „Deca iz komšiluka“. Da li je potrebno da napišem da je više od 1000 ljudi odmah počelo sa horskim pevanjem? Da li je potrebno?! Ne! To se podrazumeva!
Goblini imaju refrene pogodne za takve radno-pevačke akcije. „Meso“, jedna od poslednjih pesama benda uvodi publiku u poker ofanzivnih pesama: „U magnovenju“, „Petra“, „Ona“ i „Luna“. Još jedna pobeda Goblina na domaćem terenu: 4:0 u startu, pred zaustavno vreme koje je naznačio „Žmigavac“. U prvom zaustavnom: „Cipjonka“ i „Anja“. U poluvremenu odmor uz laganu a energetski jaku „U odbrani zla“.
I nizali su se hitovi u narednih 45 minuta. Bend zvuči kao dobro nauljena (napijena?) mašina. Uživanje u sviranju se vidi i oseća u zvuku koji brije iz razglasa. Brijanje sa izbrijavanjem, o da! „Voz“ je zatvorio koncert uz mladog Nikolu Kokotovića na bas gitari i prethodnom porukom da se dalje neće moći, kopati.
Bend je otišao sa bine, instrumenti su ostali na istoj, da bruje, spremni da se opet upotrebe. Iza bine Golub se glasno pita, da li će ga publika podneti? Dok se bend vraćao na binu, Branko Golubović Golub ulazi u publiku (koja treba da ga prenese do bine; podneli su ga i te kako) i počinje da peva „Mirno more“.
Za ovaj bend mirno more evidentno ne postoji. „Ima nas“ je bila ta horska numera ostavljena za pred kraj koncerta. I kao što to obično biva „Za Lorenu“ je bila poslednja pesma na ovom koncertu koji je trajao dva sata i kroz koji je bend prošao sa 25 pesama. Jako, energično i sonično dobro. Pohvala i publici i bendu.
Sledeće godine, isto mesto isto vreme, tradiciju je potrebno ispoštovati.
(David Vartabedijan)