Arhive po tagovima: beograđanka u londonu

Da li je zaprepašćujuće da, zapravo, živimo u fašizmu? Dali smo mu neka druga imena…

Razmišljam koji bi hedlajner mogla da stavim da čitaoce već na početku zadobijem, a onda mogu da očekujem i da će mnogi pročitati.

Duže vreme već mislim kako smo iznenada, ili možda samo neočekivano a ne baš iznenadno, počeli sa starim prijateljima da se srećemo na grobljima. Počelo je, dakle, vreme umiranja.

Podignite svest! Prikupite novac! Alarmirajte javnost! Akcije odasvuda.

Zaputim se ja tako na dugo putovanje i to bez telefona. Nenamerno, naravno – kuda se danas kreće bez telefona?!

Zapitam se, s vremena na vreme, kako to da su ovi Englezi baš tako Englezi!?

Ko bi mogao da poveruje da svakog jutra sa nestrpljenjem očekujem poštu. Sa kim danas čovek može da se dopisuje?!

Osećam se kao junak Hičkokovog trilera – sedim i nemoćno posmatram život oko sebe. Uloga posmatrača nije ona koju dragovoljno biram.

Nije sreća precenjena, nego je retka. Ima je malo, pa je nedovoljna. Traži se na pogrešnim mestima, a skriva se, kao izvežbani igrač, tamo gde je tragači ne očekuju i ne traže.

Sve je, kod Engleza, podređeno naporima da se narod razvrsta po kolonama kojima po uzrastu, starosnim karakteristikama, željama i platnim sposobnostima pripada.

Ne može se zameriti kraljevskoj porodici da ne radi u interesu nacije. Poslednjih godina posebno.

Postoji, dakle, jedna sasvim engleska karakteristika – stiff upper lip, potpuno neevropska i sasvim sigurno nimalo balkanska.

Zašto nam se uvek čini da su negde drugde ta tako zelena polja ipak lepše zelena od našeg kućnog zelenila? Da sunce sasvim drugačije negde drugde na Planeti sija, iako tamo ono neizdrživo prži, iako tamo negde sunca ni nema.

Ne valja preturati po uspomenama. Neko sa dobrom memorijom, kao ja, pati i od dodatnog problema.

Grdno sam se nedavno razočarala kada sam postala stvarno svesna velikog nedostatka poezije u svakodnevnom ljudskom životu. To saznanje me je osvestilo. I tu sam progledala. Ovo je tekst u odbranu poezije, poezije koja postoji svuda – sveprisutna, a nevidljiva.

Uh, što ne vollim to nametnuto kalendarsko veselje, kad treba da sijamo prazničnim raspoloženjem, bez osnova.

Uvek sam tvrdila da ljudi veruju u ono u šta žele da veruju. Istina je sasvim relativna i nikad nije bila relativnija nego u ovom veku velike informisanosti.

Ne mogu, a da ne primetim kakve smo sreće bili mi koji smo u socijalizmu odrastali. Za ovu tvrdnju ne tražim odobravanje, ali nije na odmet malo prisećanje.

Svaki dan treba da bude jedno novo jutro. Ne sme se bezrazložno trajati. To je teško i nedopustivo.

Treba da se opravi, kažu, Bakingemska palata. Paz’ bogati, nije šala, može da dođe i do požara.

Nemojte me držati za reč, u ovom pogledu potpuno sam neuka, ali biće da nam se smeši svetla budućnost pametnih mašina.

Moram da prestanem da gledam dokumentarne programe. Stvarnost je ipak previše stvarna.

Otišla bih iz ovog života. Otišla bih nekud, ne znam kud, tek da odem, da više u ovom životu ne boravim.

Prevareni smo idejama spasenja. Čovek samo sam sebe može da spašava. Osvrnite se oko sebe, pa recite da to nije jedina istina. Sve je postalo laž.

Da li sam usamljena – jesam i ne očekujem da od toga budem izlečena. Meni ljudska blizina sve više i sve strašnije postaje suvišna i mučna.