Arhive po tagovima: vladislava erdeljan

Sinulo nam sunce. Rastrčali se pomahnitali Englezi. Muškarci u najboljim godinama i žene srednjih godina.

Najvažniji verski praznici u Britaniji su uvek i čokoladni praznici. Za Uskrs smo zatrpani čokoladnim jajima, za Božić čokoladnim adventskim kalendarima, a za Svetog Valentina čokoladnim srcima.

Imam utisak da ljudi negde duboko u podsvesti čuvaju nekakvo sakriveno zrno zlobe, koje izviri i pokaže se onda kad počnu sa drugima da se upoređuju, pa mogu ozareno da primete da ima unaokolo po belom svetu naroda koji i sa mnogo više para nije ništa bolji, lepši i pametniji.

Vesti iz otadžbine kao decenijama pre – nepromenjene. Jedna te ista iseljenička priča. Ljudi traže izlaz iz bede u koju su pali, jer talenat i znanje nemaju za šta da trampe.

Naslov „Nemaš školu – imaš tetovažu“ liči na prozaičnu konstataciju i ima uzročno-posledičnu intonaciju, ali to je zato što upravo to i jeste.

Ne daju se „old boys“ u udobnim foteljama. Oni svoje klubove i odbore ne ispuštaju nikada. To, istorijski gledano, potpada pod deo monarhističkog nasleđa – jednom član, uvek član.

Svet u kome živimo je nekako sve tužniji i jednoobrazniji. Svuda se proklamuje različlitost, a sve smo manje različiti. Frizure su nam drugačije, misli su nam istije. I razlike među polovima, kanda, postaju izbrisive.

Kako se lako menja pogled na život. Potrebno je da nepunih nedelju dana ostanem bez auta da bih došla licem u lice sa nekom drugom, drugačijom Engleskom.

Čvrsto sam ubeđena da se kod nas balkanskih naroda ljudi mnogo više bave tuđim životima nego što to čine ovde u hladnim evropskim zemljama.

E, šta ti je čovek?! Posle svega, šaka ničega. Posle svih želja, snova, planova… sve pameti i sve lepote… dođe starost, ostane čovek sam, jadan i nikakav.

Naravno, imigranti su krivi za sve! U svim engleskim zabitima, mnogo više nego u velikim gradovima, politika se bavi opstankom starosedelaca, čija se ugroženost dovodi u direktnu uzročno-posledičnu vezu sa brojem neevropskih doseljenika.

Ako je verovati Englezima, treći januarski ponedeljak, ovaj koji smo sad za nama ostavili, zvanično je najdepresivniji dan u godini.

Postavljam sebi retoričko pitanje da li zaista želim da ličim na pravu poslovnu ženu, da glumim da sam ozbiljna, jer treba da se krećem u krugovima gde se barata ozbiljnim ciframa?

Moram otvoreno da priznam da veoma ne volim velike praznike. Ima nas, sigurno nisam jedina, koji se osećamo prosto pritešnjeni pritiscima onih drugih i ostalih, koji su u mnogo većem broju, čija savest ne miruje dok nas pošteno ne udave, dok nas ne protresu, potapšu i ne izljube za čestitanje.

Dok tamo kod nas Božić tek dolazi, ovde u „stranskim“ zemljama uveliko prolazi. I sad kako god to novoosvešćenim pravoslavcima teško palo, ovde je to kalendarski problem nevelikog značaja, za koji u katoličkim zemljama malo ko mari, ako ga se ikako i doseća.

Stvari stoje ovako: brak je ozbiljna rabota, a izbor mladoženje mučna i neizvesna igra.

Kao i sav ostali „civilizovani“ svet i Engleze je zahvatila tabletomanija. Ne bi bilo čudno, ni vredno pominjanja da u svemu tome nema jednog iznenadnog velikog znaka pitanja.

Radio volim i slušam radio, sad više nego ikad, ne zato što je portabl i svuda ga nosim, nego što ga svuda imam, u po jednom primerku.

Evo medijske objave koja zvanično potvrđuje da su Englezi najprljavija nacija u Evropi!

Negde više, negde manje, ali kako god da okreneš od birokratije svuda izludiš. Kod nas se problem sužava na namrgođena lica na šalterima, pošto, kako nas na istaknutim mestima obaveštavaju, „kompjuteri usporavaju rad“.

S jeseni svake godine proslavlja se po Engleskoj, verovatno iz paganskih vremena zaostao, Harvest Festival.

Po cenu da budem optužena za netoleranciju usuđujem se da pitam šta loše ima u tome što se nadam da će moja deca izabrati partnere suprotnog pola i stvoriti porodicu sa standardnom „podelom uloga“?!

Svakodnevna borba sa obesnim, arogantnim ili čak primitivnim i prostačkim naličjem svake nacije lakše se prenebregne među poznatim kulisama sveta u kome smo odrasli.

U razvijenim društvima, za razliku od onih zaostalih i u vremenu zaboravljenih, nema mnogo nepisanih zakona koji se poštuju, ali je mnogo i previše onih koji su pažljivo napisani.

Odlaskom u izgnanstvo, ma i dobrovoljno i unapred planirano, ne otvara se novo poglavlje života, nego se mnoga stara polako zatvaraju.