Šejla Kamerić: 1395 dana bez crvene

U Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića (Rodoljuba Čolakovića 2), u sklopu Muzeja savremene umetnosti, biće otvorena izložba „Šejle Kamerić „1395 dana bez crvene“, od 25. maja (18.00) do 24. juna. Radno vreme je od 12.00 do 20.00, osim utorkom.

Ovo je prva samostalna izložba Šejle Kamerić u Beogradu, izložba jedne od najcenjenijih bosansko-hercegovačkih umetnica aktivne i priznate na međunarodnoj umetničkoj sceni od početka prethodne decenije. Šejla Kamerić je rođena 1976. u Sarajevu i pripada onoj generaciji kojoj je su najvažnije formativne godine bile obeležene ratnom tragedijom i opsadom rodnog grada u trajanju od 1395 dana. Ovako ekstremna životna situacija u kojoj se ova generacija našla uz sve druge građane Sarajeva, postaće neumitno i nedeljivo jezgro njenog umetničkog rada, i postaće pre svega snažna motivacija za promišljanje načina na koje se može ovo iskustvo i sećanje na njega pokazati kao poetički i politički transformativno. I to transformativno u jednom ciničnom dobu koje zaboravlja ideju individualnog saosećanja i društvene solidarnosti, dobu u kom je upravo stasavala i formirala se generacija rođena sedamdesetih.

Biće predstavljena dva filma koja su imala i svoju posebnu bioskopsku projekciju u beogradskom Domu omladine u sredu, 23. maja od 19.30. „1395 dana bez crvene“ (2011) je šezdesetominutni film u kom je španska glumica Maribel Verdu neka vrsta ‘alter ega’ umetnice: žena koja se sa strepnjom i tenzijom kreće po praznom i utihnutom gradu u kom osećamo da se odvija neka nečujna i nevidljiva drama. Naziv filma referiše ne samo na broj dana koliko je trajala opsada već i na jedan u nizu ‘tehnika preživljavanja’ koji su obeležili život u takvim okolnostima – na preporuku građanima Sarajeva da ne nose upadljive ili jarke boje na sebi kako ne bi privukli pažnju snajperista. Drugi film nosi naziv „Sreća“ (2009) i nastao je na osnovu detalja iz knjige „Nebeski zaručnici“ Mirka Kovača i u njemu igra čuvena jugoslovenska glumica Milena Dravić. Neka vrsta ‘motoa’ ovog filma predstavlja citat iz jednog pisma Lava Tolstoja u kom on vidi sreću kao ‘osećaj u kom ono za šta ste ranije mislili da je opresivno postaje jedino značenje života’. U ovom filmu grad je Berlin, ali zapravo je to svaki grad ne samo kao mesto već i kao forma iskustva istkana od ličnih i kolektivnih sećanja.

Osim ova dva filma, na izložbi će biti predstavljeni i prostorni/skulpturalni radovi koji svojom evokativnom taktilnošću i vizuelnošću, svojim bojama i tkanjima, upućuju na načine upisivanja sećanja, traume i usamljenosti u predmete, materijale, tkanine, suvenire… Iako se uvek bave temeljnim ljudskim osećanjima (strah, stid, gubitak, sreća…), i iako su bazirani na iskustvu lične tragedije, radovi Šejle Kamerić nisu odraz patetike kojom se prečesto opisivala bosanska drama. Radije bi se njen postupak mogao videti kao pokušaj kritičkog nadvladavanja osiromašenja ljudskih odnosa u epohi koja, kako bi se po svaku cenu izbegla patetika, upada u ravnodušnost, sebičnost i politički i emotivni cinizam.

Kustos izložbe je Branislav Dimitrijević. (danubeogradu.rs)