Knjiga „Montevideo, Bog te video!“ po kojoj je napisan scenario za najgledaniji srpski film svih vremena, u izdanju Lagune, prodaje se u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs.
Knjiga „Montevideo, Bog te video!“ Vladimira Stankovića je publicistička priča o razvoju fudbala u Srbiji pre II svetskog rata, a time i jugoslovenskog. Ovo je jedinstvena priča o okolnostima pod kojima su srpski fudbaleri u jugoslovenskim dresovima 1930. godine učestvovali na svetskom prvenstvu u Urugvaju. Ova knjiga oživljava legendarne igrače Mošu i Tirketa, prekookeansko putovanje brodom „Florida“, senzacionalnu pobedu protiv Brazila, ali i jednu od najneverovatnijih sportskih nepravdi, i najzad oduševljenje Beograđana koji su dočekali svoje heroje.
Knjiga sadrži obilje faktogtrafskih podataka o klubovima, utakmicama, prvenstvima, rivalstvima… Mnoštvo informacija o tadašnjim tzv. politčkim i društvenim prilikama. Centralni toponim je kafana na Slaviji u kojoj se okupljaju novinari, ljubitelji fudbala, bivši igrači i funkcioneri koji pričaju o fudbalu i prilikama u zemlji uopšte.
Zanimljiv deo knjige čine citati iz tadašnje štampe. Naglas ih čitaju gosti kafane, citira ih sam pripovedač. Najzanimljivije je oživljavanje događaja na putu, tokom boravka u Montevideu, kada do izražaja dolazi autorovo iskustvo sportskog novinara koji prenosi utakmice, kao i opis dogodovština tokom povratka i svečanog dočeka. U knjizi se nalazi tridesetak crno-belih fotografija i skenova novinskih naslova i delova članaka.
Autor knjige „Montevideo, Bog te video!“, Vladimir Stanković, napisao je svedočanstvo o zaboravljenim događajima koji su legendarni podvig srpskih fudbalera učinili velikim jugoslovenskim fudbalskim uspehom, o entuzijazmu i istrajnosti, časti i odlučnosti, prijateljstvu i veri, o vremenu i okolnostima u kojima se fudbal igrao sa strašću prve ljubavi. (danubeogradu.rs)
Montevideo, Bog te video! – odlomak
Jedini „porok“ gazda Radeta, doduše samo za njegovu
ženu Radmilu, bio je – fudbal! Bio je veliki „bskovac“, vatreni
navijač Beogradskog sport kluba, o kojem mu je još 1918. u
Grčkoj, pred proboj Solunskog fronta, pričao Mihailo Andrejević,
ugledni lekar i istaknuti funkcioner BSK-a i Beogradskog
loptačkog podsaveza (BLP). Kad je igrao BSK, znalo se,
Rade je ostavljao sve i hitao na stadion. Tako je bilo i tog 7.
aprila 1929. O ratu gazda Rade nije voleo da priča, iako je
i te kako imao šta, ali bi uvek kada nađe žrtvu prepričavao
veliku pobedu BSK-a nad „Jugoslavijom“.
„Kiša je padala celog dana, u jednom trenutku proneo se
glas da se neće igrati jer je teren u očajnom stanju. Gazeći
veliko blato, otišao sam da se sam uverim. Kažu da je BSK
tražio odlaganje jer je verovao da je tehnički bolji, što bi se
izgubilo na nemogućem terenu, ali je ’Jugoslavija’ zahtevala
da se utakmica igra. Sudija je zavrnuo nogavice i obišao ceo
teren dok je 3000 pokislih navijača čekalo njegovu odluku.
Na svu sreću, odlučio je da se igra, ali je kod naših nastala
panika kada su videli da nema Mikice Arsenijevića! Misleći
da se po takvom vremenu ne može igrati, ostao je kod kuće
i jedva su ga autom dovezli na početak“, pričao je Rade svaki
put kad je bilo nekoga da ga sluša. I u svakoj sledećoj priči,
BSK je igrao za nijansu bolje, Mošini i Čupićevi golovi bili su
još malo lepši, Lala Najdanović je u svakom prodoru prelazio
po jednog protivničkog igrača više, Nikola Marjanović je i
po blatu pokazivao sve veće majstorstvo, golman Stojanović
je branio i nemoguće lopte…
„Da sve bude lepše, njihovu bruku direktno je prenosio
Radio Beograd! Bio je to prvi prenos fudbalske utakmice“,
podsećao je Rade pokazujući u uglu uramljeni isečak iz časopisa
„Radio Beograd“ o prvom radio-prenosu:
Prošle nedelje prenosila je Radio stanica Beograd vrlo
zanimljivu nogometnu utakmicu između sportskih klubova
Jugoslavije i B.S.K., beogradskih elitnih klubova.
Prenos je izvršen na najjednostavniji način i odlično
je uspeo, prema izveštajima koje smo primili iz cele
Kraljevine… Kako je upotrebljen mikrofon vrlo osetljivog
sistema, to su slušaoci na svojim aparatima mogli
čuti i dovikivanje navijača, fićukanje i urnebes mase u
momentu kada su protivnici davali golove. Štaviše, čula
se kad-kad i zviždaljka sudije.
Pre početka utakmice slušaocima se obratio Bora Jovanović,
novinar sportske rubrike Politike i jedan od pionira
fudbalskog sporta u Srbiji. Utakmicu je prenosio Radomir
Stoilović, advokat i sekretar Beogradskog loptačkog podsaveza
i član uprave „Jugoslavije“!
„A znate li šta je najlepše? On nije završio prenos! Kažu da
se smrzao od ledene kiše, ali biće da se smrzao od rezultata!
Možete misliti kako je bilo jednom članu uprave ’Jugoslavije’
da opisuje one silne golove BSK-a“. Prenos je završio
Dimitrije Stefanović, službenik Radio Beograda“, razvijao
je priču gazda Rade.
Onda je usledilo vajkanje:
„Najgore od svega je što ja tada nisam imao radio! A
mesecima unazad govorio sam Radi da moramo da kupimo
tu spravu koja govori, danas sve viđenije kuće imaju radio,
a mi ništa… A da sam imao radio, naredio bih da se pusti na
najjače kako bi i ovaj do mene čuo…“