BG Puzzle: Ulica Jelisavete Načić

Stazama prve BG graditeljke, Jelisavete Načić

Beograđanka Ana Rundo Mitić pokatkad prošeta uličicom svoje prabake. Uliče je smešteno u finom, dorćolskom kraju, u otmenom okruženju. „Komšije“ – da svako pozavidi: vajar Đorđe Jovanović, rediteljka Mira Trailović, pesnik Aleksa Šantić… sve istomišljenici iz sličnih kreativnih priča.

Ana za ruku uzme ćerku Miu, pa krenu „stazama Jelisavete Načić“. Njihova porodična „manifestacija“ traje cele godine i nema posebno određene dane. Lepo je kad ti dune da odeš u ulicu svog pretka. To te bodri. Podstiče. Daje ti snagu da nastaviš započeto.

Ana, istoričarka umetnosti, privilegiju koristi – jača svoju devojčicu: dečijim jezikom objašnjava joj da je i Jelisaveta rođena u ovom gradu. Da je postala prva žena arhitekta u Srbiji, još 1900. godine! Ehej, prva u ovakvoj disciplini, i to u ondašnjem društvu, naklonjenom samo brkajlijama…

Da je sa dvadeset četiri godine sa odličnim uspehom diplomirala na tek otvorenom arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta. I samo zbog svog pola, zakon bio takav – a zakon je zakon, vazda bilo kod nas, mora se počtivati! – u Ministarstvu građevina mogla je da bude crtač, al’ ukazni činovnik nikako! U BG opštini – BG je čudo! – kao glavni arhitekta radila je do Prvog svetskog rata. A onda je internirana u mađarski logor u Nežideru, gde je upoznala životnu ljubav.

Dovoljno je uradila!

Jelisaveta je bila nadahnuta renesansom, a njena dela, obučena u moderna odela, Beogradu daju ono blistavo lice za kojim žudimo kad bilo gde otputujemo. Preuređivala je Kalemegdan. Iz sna prizvala i opredmetila monumentalno stepenište sa česmom, preko puta francuske ambasade. Pored Saborne crkve osmislila je školu „Kralj Petar Prvi“, planirala Terazijski plato, projektovala stanove za radnike, bolnicu za tuberkulozne bolesnike na Vračaru, kasnije porušenu… i kao krunu – Crkvu Aleksandra Nevskog u Dušanovoj ulici.

Kad neko uradi ijedno dobro u životu, dovoljno je uradio. A Jelisaveta Načić okružila nas je nizom dobara koja dobrotom zrače i inspirišu ljubitelje umetnosti. Kako ne bi i Anu, što ne bi i Miu, čeda njena! Kad bismo samo znali kad one kreću u „špancir“ pa da im se pridružimo…

A možemo i sami, Jelisaveta nas, kao svoju decu, čeka. ♦

Pročitajte i druge priče Darka Kalezića!

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…