Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Škola života
Škola života
Škola života

Škola života

Evo nas u još jednoj novoj školskoj godini. Mislim se nešto kako je sve sasvim otišlo dođavola… Škola se nekad nekako podrazumevala i prihvatala – moranje koje se ne izbegava.

„Uči da ne moraš da kopaš!“

Sad kao da se veruje da sve može da se izvrda – i škola i kopanje. Škola je u ovom anglikanskom delu sveta samo nužno zlo; ne postoji, jer nikad nije aktivirana, svest o potrebi razvoja moždanih vijuga.

Zadovoljstvo intelektualnih napora prepušteno je, bez otpora, aristokratskim slojevima. Učenje je luksuz povlašćenih staleža.

Okreni obrni, kod nas se kao pokazatelj uspeha uvek uzimaju svetli primeri sa britanskog ostrva. Ovde se, međutim, još od najranijih predškolskih dana, borba za znanje pretvara u igru žmurke sa školskim autoritetima.

Roditeljima se nikako ne dopušta jasan uvid u stvarni uspeh njihovog deteta. Svi školski izveštaji, jednako kao i desetominutni roditeljski sastanci, uvijeni su u oblande dečjih napora, filovani učiteljskim dobrim namerama i začinjeni sladunjavim izgovorima.

Sva su deca, to je jasno i njima samima, manje više jednako dobra i sposobna, a škola istrajava u pokušajima da ih ne razlikuje i ne izdvaja i da jednako tako roditelje nikako ne zabrinjava. Svi će oni, kako tako ipak nekako, naći svoje mesto u „poštenim poslovima“, kojima će doprinositi stabilnom razvoju ekonomije i bez zadnjih namera podizati i inače visok standard onih čiji se intelektualni uspesi procenjuju unapred obezbedjenim visoko plaćenim pozicijama.

Uvezli smo sa ovih britanskih prostora novi nakaradni odnos prema obrazovanju kojim se afirmiše snalažljivost i takozvana škola života, a (po prirodi stvari) potcenjuju svi tradicionalni načini sticanja znanja i zvanja. To je, bez sumnje, deo taktike sa jakim korenima u nepromenljivosti britanskih socijalnih struktura, kojom se nama beznačajnim subjektima sugeriše put ka sticanju bogatstva, jer se još niko u školi nije obogatio.

Self Made Man

Nisu slučajno „Mućke“ ovde najčešće reprizirana serija. Bar jednom godišnje, ako ne pre onda o božićnim praznicima, tu su Del i Rodni, kako se ne bi zaboravilo na „fun side“ beskrupuloznog, mada bezuspešnog trnovitog puta do bogatstva.

Na masu se stalno apeluje da ne odustaje od napornog rada, što podrazumeva da se počne ni od čega. Samo se samouki, koji se nisu libili da na sebi nose blato najprljavijih poslova, mogu pohvaliti uspešnim biznisom takozvanih malih privrednika.

U ovdašnjem rečniku poznati kao „self made man“ oni treba da budu izvor stalne griže savesti među nama kojima su intelektualni napori draži od gacanja po blatu nisko plaćenih poslova.

U ovom novonastalom vremenu sveopšte i, ako mene pitate, nezasluženo velike slobode, jer sve što se čoveku dodeli a da nije radom stekao, to nikad nije ni cenio, nestaju svi skrupuli ponašanja i ruše se sve osnove uzajamnog poštovanja.

Mada isti virus nemara vlada u svim postsocijalističkim zemljama, to nikako ne treba dovoditi u vezu sa sistematskim rušenjem autoriteta.

Verovalo se naivno da će ukidanje „diktature proletarijata“ raskriliti vrata demokratije i tolerancije. Ali, diktatura, kako god da je imenovana, nikad ne odlazi bez koprcanja, a težnje koje počivaju na urušavanju izjalove se same i bez opiranja. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.