Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Moja deca: Pravo na izbor bez predrasuda
Dečje igralište
Dečje igralište

Moja deca: Pravo na izbor bez predrasuda

Po cenu da budem optužena za netoleranciju usuđujem se da pitam šta loše ima u tome što se nadam da će moja deca izabrati partnere suprotnog pola i stvoriti porodicu sa standardnom „podelom uloga“?!

Sigurna sam da ulazim u rizik da budem okarakterisana kao nazadna, nesavremena i puna predrasuda, jer nalazim da je lepo da za svoju decu želim jednu sasvim staromodnu, običnu bračnu zajednicu. Sebično se nadam, priznajem, razumnom broju potomaka, to je katkad u životu jedina i sasvim sigurno ni sa čim uporediva, radost postojanja.

Ravnopravnost polova, koju podržavam, nije ni u kakvoj vezi sa ovim mojim, gotovo potpuno prevaziđenim, „zastarelim“ opredeljenjima. Priznajem da ću biti u najmanju ruku šokirana, ako mi, kad za to vreme dođe, na mesto dečka moje ćerke bude predstavljena devojka.

Ima izvesnih sfera odrastanja i sazrevanja u kojima svaki dodir sa ekstremima izaziva nepotrebnu koliziju ne samo sa autoritetima, što je u izvesnim granicama normalno, nego sa stvarnim potrebama i skrivenim željama sa jedne i druge strane odgovornosti i zrelosti čoveka.

Ma koliko od toga bežali, ne možemo da izbegnemo predrasude sa kojima odrastamo i živimo, pa neke lakše, a neke teže prihvatamo ili odbacujemo. Čini mi se da ovaj svet, u kome sam došljak, deci nameće ne odgovornosti, nego previše prava i izbora. Naizgled jeste kontradiktorno, ali prevelika količina bilo čega, pa i slobode i prava ima za posledicu sukobe na nivoima neistraženih dimenzija.

Nametnuta ekstremna rešenja

Gledam decu koja su, kao i bilo gde drugde na svetu, nesigurna u svoje želje i osećanja suočena sa preranim odlukama o sasvim konačnim životnim usmerenjima. Nametnuto im je, u ovoj zemlji sa dugotrajnom tradicijom homoseksualizma, gledište da je prihvatljivo i čak poželjno da u svojim intimnim životima izlaz iz normalnih pubertetskih kriza traže u ekstremnim rešenjima. Previše se društvene snage i energije, u ovim visokorazvijenim društvima, troši na sve drugo osim obrazovanja i vaspitanja deteta.

Nedavno suočena sa otvorenim istupanjem u pogledu iščekivanja predstojećih izazova odrastanja, odbila sam da se javno deklarišem i istovremeno suprotstavim sad već popularnim novoformiranim stavovima. Konačno, svaka ozbiljna rasprava traži odgovarajuće vreme i mesto, za koje dečja igrališta nemaju kvalifikaciju adekvatnog prostora.

U razgovoru roditelja u pogledu sudbinskih odluka, očevi su naizgled nezainteresovani, dok se majke sasvim otvoreno izjašnjavaju o (ne)mešanju u dobrobit svoje dece. Iskrena da budem, nimalo me ne uzbuđuje predstojeća perspektiva besomučnih rasprava o noćnim izlascima, preteranoj šminki, izazovnom odevanju i svim pratećim radostima… o nekakvom ljubavnom životu bih radije da i ne razmišljam dok još ne moram, već moj je bio dovoljno komplikovan i bez nepotrebnih skretanja u neispitano.

Potpuno je van savremenih socijalnih trendova, u naše vreme uobičajena, bračna veza čijom legalizacijom se obezbeđuje nastavak vrste. Šta je pravi izbor, u bilo kom slučaju, najmanje zavisi od stvarnih želja i roditeljskih očekivanja.

Deca suviše brzo rastu i sve prerano počinje da bude „borba neprekidna“, zašto da se bez potrebe zalećemo sa odlukama za koje nismo spremni ni mi ni oni. Život je tako i tako lutrija i potpuno je nepredvidivo čiji će brojevi biti izvučeni u kojim „dobitnim kombinacijama“. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.