Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Predstavljamo još jedno veoma popularno izdanje Kreativnog centra – knjigu „Karlson s krova ponovo leti“ koju je napisala Astrid Lindgren.
Knjigu je sa švedskog prevela Slavica Agatonović, a ilustrator je Maja Veselinović.
Bata ima osam godina i živi s mamom, tatom, Buseom i Betan u jednoj sasvim običnoj ulici u Stokholmu. Ah, da… da ne zaboravim, s njima živi i Bimbo, Batin voljeni pas. Batin najbolji prijatelj zove se Karlson.
To nije tek bilo koji Karlson – već najbolji Karlson na svetu. Karlson je lep, hrabar, elegantno popunjen i povrh svega prepametan zato što uvek smisli najbolju zabavu na svetu. Eto, kad se kod Bate doselila guvernanta gospođica Kućni Jarac, Bata i Karlson malo su je tiritirali i baš su se dobro zabavili.
Još avantura Bate i Karlsona možete pročitati u knjizi „Bata i Karlson s krova„.
Odlomak
Sledećeg dana Bata je otputovao kod svoje babe. Poveo je Bimba sa sobom. Bata se lepo zabavljao na selu. Po čitav dan se igrao. Nije tako često mislio na Karlsona. Ali kad se letnji raspust završio i kad se vratio u Stokholm, pitao je za Karlsona čim je ušao na vrata.
„Mama, jesi li viđala Karlsona?“
Mama je odmahnula glavom.
„Ne, nisam. Sigurno se odselio.“
„Nemoj tako da govoriš“, rekao je Bata. „Ja hoću da on i dalje živi na krovu. Mora da se vrati.“
„Ali imaš Bimba“, pokušala je mama da ga uteši. Doduše, mislila je da je dobro što su se otarasili Karlsona.
Bata je pomazio Bimba.
„Da, naravno. Baš je sladak. Ali on nema propeler i ne ume da leti, a i bolje se igram s Karlsonom.“
Bata je otrčao u svoju sobu i otvorio prozor.
„Karlsone, jesi li gore?!“, povikao je iz sve snage. Ali nije bilo odgovora. Sledećeg dana Bata je ponovo pošao u školu. Sada je išao u drugi razred. Svakog popodneva sedeo je u svojoj sobi i radio domaći zadatak. Držao je prozor otvoren da bi čuo ako bi odande došlo neko zujanje motora koje je zvučalo kao Karlson. Ali jedino zujanje koje se čulo stvarali su automobili dole, na ulici, i poneki avion koji bi preleteo preko krovova, nikada to nije bio Karlson.
„Da, sigurno se odselio“, rekao je Bata tužno sam sebi. „Sigurno se nikad neće vratiti.“
Kad bi uveče legao u krevet, mislio bi na Karlsona i ponekad bi tiho plakao ispod jorgana zato što ga nema. I tako su dani prolazili, išao je u školu i radio domaće, a od Karlsona nije bilo ni traga ni glasa.
Jednog popodneva Bata je sedeo u svojoj sobi i slagao poštanske markice. Imao ih je već dosta u svom albumu, ali preostale su još neke koje je tek trebalo da zalepi u njega. Bata je počeo to da radi i skoro je završio s lepljenjem. Ostala mu je samo jedna markica, ona najlepša, koju je ostavio za kraj. To je bila nemačka markica s Crvenkapom i vukom, o, Bata je mislio da je strašno lepa. Stavio ju je ispred sebe na sto.
U istom trenutku začulo se zujanje ispred prozora. Zujanje koje je zvučalo kao… Da, stvarno, zvučalo je kao Karlson! I to jeste bio Karlson. Protutnjio je kroz prozor i viknuo:
„Zdravo pravo, Bato!“
„Zdravo pravo, Karlsone!“, uzviknuo je Bata. Poskočio je i bio presrećan dok je gledao Karlsona kako obleće oko lustera na plafonu, pre nego što je sleteo ispred Bate uz tupi udar. Čim je Karlson isključio motor – a to je radio tako što bi okrenuo dugme na stomaku – čim je to uradio, Bata je hteo da mu se baci oko vrata. Ali ga je Karlson svojom bucmastom rukom odgurnuo i rekao:
„Smiri se, samo se smiri! Ima li šta da se jede? Neke ćufte ili tako nešto? Ili možda malo torte sa šlagom?“
Bata je odmahnuo glavom.
„Jok, mama nije pravila ćufte danas. A tortu sa šlagom imamo samo kad je rođendan.“
Karlson je frknuo.
„Pa kakva je ovo, u stvari, porodica? Torta samo kad je rođendan… A ako dođe neki stari dragi prijatelj koga niste videli mesecima? Pa, čini mi se da bi to trebalo da pokrene tvoju mamu.“
„Da, ali nismo znali…“, počeo je Bata.
„Niste znali“, rekao je Karlson. „Pa mogli ste da se nadate! Mogli ste da se nadate da ću danas da dođem i to bi trebalo da bude dovoljno da tvoja mama počne iz jedne ruke da sipa ćufte, a drugom da muti šlag.“
„Danas smo imali kobasice“, rekao je Bata postiđeno. „Možda bi hteo…“
„Kobasice kad ti dođe stari dragi prijatelj koga nisi video mesecima!“
Karlson je ponovo frknuo.
„Pa dobro, ako treba da se družim s vama ovde, moraću da naučim svašta da trpim… Daj ovamo kobasicu!“
O Astrid Lindgren
Astrid Lindgren jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih književnica za decu svih vremena.
Rođena je 1907. godine u južnoj švedskoj pokrajini Smoland. Bezbrižno detinjstvo, koje je provela na seoskom imanju uz dve sestre i brata u roditeljskom domu punom ljubavi, postalo je kasnije neiscrpan izvor inspiracije za pisanje dečjih knjiga.
Njeni likovi – poput Emila iz Leneberje, Karlsona s krova i riđokose pegave devojčice sa šašavim kikicama Pipi Duge Čarape – neobični su i posebni u svetu književnosti za decu. Vole da se igraju, smeju i istražuju svet, a neobuzdana mašta i slobodan duh odvode ih u mnoge neverovatne avanture.
Astrid je napisala više od sto knjiga, koje su prevedene na više od 90 jezika, i uz njene likove i njihove slavne dogodovštine i nestašluke odrastaju generacije dece širom sveta.
Astrid Lindgren dobitnica je mnogih književnih nagrada, među kojima i najprestižnije nagrade za književnost za decu i mlade Hans Kristijan Andersen 1958. godine. Poznata je kao veliki borac za dečja prava, za zaštitu i prava životinja, a zbog svog zalaganja za pravdu, ravnopravnost i nenasilje dobila je mnoga priznanja u oblasti humanitarnog rada. Umrla je 28. januara 2002. godine u Stokholmu.
