Pantomimičarska pozorišna sezona

U Engleskoj ništa sigurnije ne ukazuje da se Božić ozbiljno približava, nego svuda prisutna pantomima („pantomime“). Kad počne pantomimičarska pozorišna sezona, onda vam više ni kalendar ne treba, Božić je tu negde pred vratima.

No, grdno ćete se prevariti ako očekujete da na sceni vidite pantomimičare. Engleski „pantomime“ nema ni P od pantomime. To, dragi moji, uprkos sasvim jasne imeničke odrednice, nije nikakva pantomima.

„Panto“ tradicija

Engleski „panto“ je svojevrsna travestija bajke, koja u podeli uloga ne okuplja samo glumce, nego i razne persone iz sveta poznatih, uz moguću pojavu i kakve mega zvezde, što zavisi od budžeta produkcije. Tipično za pantomime i u skladu sa dobrom engleskom „drag queen“ tradicijom, uvek bar jednu od glavnih ženskih uloga igra muškarac.

Pogađate, naravno, to su uvek najzahvalnije vodeće uloge. Već sama pojava ovakvog živopisnog karaktera na sceni izaziva ovacije u publici.

Preterana, teška šminka i upadljivo šareni kostimi nisu tu da bilo koga zavaraju u pogledu pola glumca ili karaktera uloge, nego, podrazumeva se, da izazovu salve smeha pri svakoj njegovoj pojavi na sceni.

Od velikog su značaja, u ovakvoj šou predstavi i negativni karakteri, takozvani „baddies“. Negativci imaju prevashodno značaj protivteže, kao i inače u bajci, a u engleskoj pantomimi imaju dodatnu funkciju eventualnog crnog humora, koji se tu i tamo može provući, ponekad, u boljim produkcijama.

Na kraju, koji uvek biva krunisan pevačko-plesačkim happy endom, ovi negativni likovi imaju priliku da se uključe u opšte slavlje, posle propisanog popravnog tretmana ili zaslužene kazne.

Narodska zabava

Sve u svemu, „panto“ je tipična narodska zabava, u kojoj ima mesta za svakoga i koja, uz pesmu, igru i specijalne efekte, pruža dovoljno zabave na svim teatarskim nivoima, sa doduše, ne naročito visokim umetničkim zahtevima.

No, masa dobije ono što i očekuje – takozvani porodični šuo za sve generacije.

Jednom godišnje, za Božić, gledališta u pozorištima pune svi, čak i oni koji u pozorište inače uopšte ne idu. To je deo engleskih božićnih navika, te se u to doba godine, po pravilu, svakakva publika nađe u pozorištima.

Problem je sa Englezima što se uredno trude da naučene forme i ponašanja i komunikacije koriste u svim sličnim prilikama, nezavisno od stvarnog karaktera događaja.

Kad panto publika slučajno zaluta na neku sofisticiranu baletsku ili dramsku predstavu, koja čak i ako ima komičnih elemenata, zaslužuje pažnju i aplauze, ta publika prenosi iste, prethodno usvojene i za tu priliku neprimerene, modele ponašanja.

Pa dobro, kazaćete, nije zgoreg da svako, bar jednom, oseti tu sasvim posebnu pozorišnu atmosferu, koja razvija kulturu i kod najokorelijih.

Verujte, ta panto atmosfera je sasvim specifična i nekako engleska, bez poštovanja prema pozorišnom zdanju, glumcima i komadima, sa uvek otvorenim apetitom za jelo i piće, naučenim na zvižduke odobravanja i bučanje negodovanja, kao na sportskim događajima.

Teatarski potpuno neprimereno mestu i vremenu, sa jednim izuzetkom, a to je panto predstava, koja je sasvim sigurno izrasla iz elizabetanskih teatarskih zabava. Nigde drugde u Evropi ništa slično u pozorištu nema.

Ima toga na šta sam se tokom petnaest dugih godina života ovde navikla i sa čim sam se pomirila, iako se nisam saživela, ali ima tu i tamo koječega na šta se neću navići nikada. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.