Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Prevareni smo idejama spasenja. Čovek samo sam sebe može da spašava. Osvrnite se oko sebe, pa recite da to nije jedina istina. Sve je postalo laž.
Ako išta izgleda stvarno i istinito, onda je to zaista samo naizgled tako, jer ništa stvarno više nije sasvim stvarno. Ne može se više verovati rođenim očima, ne može se verovati propovednicima, učiteljima, lekarima…
Nije život borba, kako se to poetski predstavlja, život je prevara.
Pogrešna dijagnoza
Da se ne pomisli da je ovo neka prazna filozofija – slušam, gledam, razgovaram sa ljudima koji žive na lekovima kao na prehrambenoj ispomoći u tabletama. Više niko ne može da se kreće, spava, održava u životu bez pomoći u tabletama.
Koliko je to lečenje, a koliko pogrešno postavljena dijagnoza?
Veruju li judi zaista da nepokretno sedeći u svojim foteljama, trujući se pred svojim televizorima, okruženi svojim tabletama mogu postići isceljenje tela, dok bespovratno rade na uništenju volje i duha.
Moguće je da većina ima zaštitni osećaj brige o sopstvenom zdravlju, ako se uporno kljuka lekovima, a samo veoma mali broj stalno uzimanje tableta doživljava kao alternativni oblik trovanja.
Medicina nas sve manje leči, sve više uništava. Svi smo na nekakvim medicinama. U Engleskoj su nekad u sirotištima deci pred spavanje davali alkohol i to zvali medicinama. Ova se tradicija uspešno nastavlja i neprimetno primenjuje u svim društvenim slojevima. Danas nam svima trebaju doze odmerene za smirenje, spavanje, varenje, kretanje… opstajanje.
Čovek je zatvoren u koncentričnom krugu bolesnih stanja i lekova – nema tu izlečenja.
Lečenje bez lekova
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da se osećamo loše, s lekovima ili bez lekova, pomoći nema – nema izlečenja.
Ljudi su bolesni zato što su sami, nesrećni, ostavljeni da se snalaze bez stvarne podrške. To nije bolest, to je patnja koja izjeda, zbog neostvarenih očekivanja, zbog neispunjenih obaveza prema sebi, prema drugima… patnja koja opterećuje telo nagomilanim samo-optužbama i potencijalnim krivnjama. Takve se bolesti ne leče lekovima.
Ima mnogo izvesno izlečivih stanja, ako čovek nije zatvoren sam sa sobom i svojim okrivljujućim, negativnim mislima. Ljude treba naučiti hrabrosti da pruže odlučujući korak i izadju iz sebe.
Depresija je veoma raširena i usuđujem se da kažem popularna dijagnoza, koja se široko zloupotrebljava. Savremena farmaceutika ne bi opstajavala, širila se i preuzimala vlast nad ljudskim životima kada bi se uzimala u obzir prosta mogućnost kretanja, koračanja, šetanja jednako i uma i tela.
U savremenom svetu, gde je profit jedino merilo napretka, prosto je neisplativo održavati zdrav organizam, bez nekakvih „korisnih“ terapija.
Konačno, nekome se mora pripisati zasluga za prihvatljiva, bolesno održiva stanja, jer potpuno zdravih medju nama više nema. Svima nam fali svega, ali nam niko ne nudi terapije isceljenja, nego kakvog takvog opstanka.
Sam bez ičega
Ne zagovaram odustajanje od tradicionalnih metoda lečenja, niti sam se ikad oslanjala na pomoć vračara i nadri lekara, samo nešto je trulo u državi u kojoj je farmacija najbogatija, a apoteka najposećenija.
Verovala sam nekad, kad sam može biti bila mnogo naivna da se može naći, ako se traži, istina. Na kraju ipak, čovek je sam za sebe, bojim se da kažem bez ikoga, ali svakako bez ičega.
Svako ko stane i razmisli nema baš čemu da se nada u ovom svetu punom prevara, zla i iskrivljenih istina. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
