Postoji, dakle, jedna sasvim engleska karakteristika – stiff upper lip, potpuno neevropska i sasvim sigurno nimalo balkanska.
Pomalo sam u strahu da me, kod svih ovdašnjih nedostataka, jer nedostacima sam sklona, ne snađe i taj nedostatak iskazivanja emocija. Opravdano, verovatno, kaže se: S kim si onakav si, samo, u odbranu mog sasvim individualnog slučaja, sa njima nisam, iako među njima već dugo jesam.
Stiff upper lip – ukočena usna
Ovaj, nacionalno prepoznati, engleski nedostatak ima zanimljivo ime – ukočena usna – stiff upper lip.
Radi se o facijalnoj ukočenosti, koja je rezultat grčenja emocija, kako se, ni po koju cenu, ne bi odala patnja, iskazao bol ili primetila kakva slična unutrašnja muka. Spoljni vidljivi efekti ovog napora jesu, dakle, usne stisnute u naporu bezglasnog trpljenja.
Pa to zavređuje poštovanje, reći ćete. Hmm, kažem ja, a da se malo bolje zagledamo u ovaj, jedan među brojnijim, tipično engleskim izvorima nacionalnog ponosa.
Čvrstina karaktera
Vekovima su Englezi ponosno isticali svoju sposobnost ne izražavanja emocija. Kao i toliko toga usađenog u nacionalno biće, u svrhu izgrađivanja čvrstog karaktera, ni ovom drugog smisla nema, sem samokažnjavanja, drugim rečima – Sam sebi budi inkvizicija! Što jest – jest, njih inkvizicija i jeste mimoišla, te su, može biti, u nedostatku verskih velikomučenja, iznašli sopstvene oblike klesanja, po čvrstini zavidnog, karaktera.
Kao i sve na čemu se vekovima uporno radi i ovo je usađeno u ponašanje, te postaje sredstvo prepoznavanja, (gle čuda), nadasve, viših klasa.
Kod običnog puka i inače nije prisutna tendencija prikrivanja, mada je, veoma očigledno, svima, nezavisno od socijalnog statusa, usađena sposobnost prenemaganja i izvrdavanja.
Otvorenog razgovora sa Englezima nema, za takvo šta, valja se uputiti u druge delove Britanije – među Škote ili Irce, gde se govori glasnije, diskutuje srčanije…
Geografski južnije, sve tipičnije, ljudi tako nepristojno i neuljudno svoja osećanja praktično nose na svom licu.
Svaka takva normalna komunikacija, bez usiljenog slatkorečivog tona, Englezima izgleda preopterećena zvucima i pokretima. Oni toliko ne umeju da se razmašu i razviču, čak nikad se svađaju.
Muka koja ubija
Na stranu ponos, superiornost čak, zbog umešnosti prikrivanja pravih osećanja, Engleze, ova vekovima razvijana navika, sada zaista počinje da košta zdravlja.
Naučeni da ćute i trpe, da nevolje i probleme ne rešavaju, nego ih zaobilaze i zanemaruju, oni se jednako tako odnose i prema sopstvenom zdravlju.
Dok se odluče da problem prijave, ili makar poluotvoreno razgovaraju, kad već, u svoj svojoj sputanosti, ne mogu da se izraze jasno, proš’o je ne voz, nego cela kompozicija za upute i provere. Šta će kud će posle, kad su, uz mahanje, ispratili sve vozove.
Muka je to ozbiljna, sa nečim što se iskoreniti ne može, čak i kada ih efektivno ubija.
Ovde, među Englezima, i kad si bez stisnutih usana, naučiš brzo da je za svako obraćanje potrebno izvinjenje, da je svaka diskusija preglasna, a svaka gestikulacija nepoželjna.
Od elokventne i druželjubive osobe, postadoh snebivljiva, samotna jedinka, koja se još samo sama sebi bez ikakvog ustezanja obraća.
Iskustvo te nauči da se povlačiš, pa to postane deo navike. Više se ne protiviš – prosto ne progovaraš. Ima jedan trenutak kad zatekneš sebe kako nikud i ne gledaš, više i ne posmatraš, nego se prosto prepuštaš – trenutak kad naprosto odustaneš. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
Vole Englezi i ‘karaktere’, osobe koje usvoje ulogu zabavljaca, pajaca, glasnog saljivdzije. Imigranti koji se adaptiraju na taj nacin sto potenciraju vesele stereotipe prolaze u engleskom drustvu, Rus koji naglasava ruske manerizme, Italijan koji namerno preteruje sa svojim akcentom, Englez se tome smeje u smislu ‘zabavi me’. Ako si normalan covek koji hoces da budes to sto jesi, nisi interesantan.
Vi znate o Äemu govorim.
Nije lako biti ono Å¡to jesi, ako prilagoditi se znaÄi povlaÄiti se, stalno. Na kraju nemaÅ¡ viÅ¡e kuda da se povuÄeÅ¡.
Verujem da se i taj pajac stranac umori i uhvati pogled na sebe pred ogledalom. I puzavica zna da se osusi ako se predugo mota oka drveta.
Ostati dosledan sebi nije ni princip, principa nema kad si presadjena biljka, vec jedini izvor vode na tudjem tlu. Mada ako se osecas da ces uvek da budes ‘jedini stranac u selu’ i da ti nije dovoljno nalazenje snage u sopstvenoj srzi, onda je mozda jedini put onaj utabani, da trazis svoje, makar i u prljavoj prestonici. Prestonici gde udises smog i zivis u skucenoj kucici, ali koja pruza priliku da nadjes slicne tragace za vodom. Kad su ti deca odrasla i ne plasis se za njihovu sigurnost u metropoli punoj socijale i kriminala. Moze se to zvati odlaskom u imigrantski geto ili odlaskom u multikulturizam. I da popijes tu kafu i casicu razgovora.
I Engleze navodno muci usamljenost, mozda vredi pisati o novoj kampanji protiv usamljenosti, o postavki ministra za usamljenost o „social prescribing“ o kom jutros pricaju na radiju. Mozda ce taj stiff upper lip konacno da spadne, kad postane jasno sta cini celoj naciji.