Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Razvrstati narod po kolonama ili Beznadežnost odupiranja
Beograđanka u Londonu: Razvrstati narod po kolonama ili Beznadežnost odupiranja
Beograđanka u Londonu: Razvrstati narod po kolonama ili Beznadežnost odupiranja

Razvrstati narod po kolonama ili Beznadežnost odupiranja

Sve je, kod Engleza, podređeno naporima da se narod razvrsta po kolonama kojima po uzrastu, starosnim karakteristikama, željama i platnim sposobnostima pripada.

Godina se i ja bezuspešno batrgam pokušavajući da se nađem među „like-minded people“, što bi ovde rekli. Kud god da krenem, sapletem se na neka nepisana pravila, neke neočekivane kulturološke norme kojima nema kraja.

I korisno i zabavno

Odlučim čvrsto da se oduprem zlim mislima, da promenim pristup, da se latim neke zanimacije koja ide dalje od numizmatike i filatelije, ne bih li češće nos iz kuće promolila… rekoh – da se ne saplićem više o samosažaljenje. Dojadilo mi je da budem svedok sopstvenog intelektualnog propadanja.

Hajd’ da vidimo!

Puno je toga što sam nesmotreno u mladosti zapostavila – počela pa ostavila. Nažalost, kasno mi je sad da postanem balerina, a klavir sigurno neću dovoljno navežbati da budem deo nekog veteranskog orkestra, za pletenje i šivenje nemam dovoljno živaca, a i ne da se šiti kojekuda – to je opet nekako kućno stacionirana aktivnost, što me izjeda.

Odlučim se, dakle, bez mnogo premišljanja, za učenje stranog jezika (jednog od onih koje nisam dovoljno savladala). Učenje je savlađivanje prepreka u trčanju na duge staze. Cilj je daleko, ali se svakim novim korakom razdaljina vidno smanjuje. I korisno i zabavno! Kud ćeš lepše?

Krenem, dakle, da osvajam znanje sa puno entuzijazma, ali priznajem, bez preterano velikih očekivanja. Dugogodišnje iskustvo naučilo me je da sve ovde uzimam sa rezervom, jer ništa nije onako kako se čini iz daleka.

Beznadežnost odupiranja

Gajila sam, od samog početka, izvesne sumnje da se motivacioni pokretači mojih sadrugova zaustavljaju na savlađivanju restoranskog menija i turističkog snalaženja po kampovima i hotelima, ali sam bila spremna da im se oduprem širokog uma.

Moguće je, mišljah, da ima i među Englezima onih koji strani jezik uče iz ljubavi prema jeziku i novim saznanjima.

Avaj! Sa izuzetkom par vidno mlađih studenata, koji su tu iz neznanih razloga zalutali i brzo odustali, svi ostali đaci su bili penzioneri, koji su učenju pristupili tipično neobavezno, kao hobiju.

Nadjoh se među dobro držećim dedama i očuvanim babama, kojima sam posle izvesnog vremena prestala da ukazujem na razliku mog imena i imena slovačke prestonice, ali se na „Svetlana“ ni posle šest meseci nisam odazivala.

(Neću ići u detalje, jer bi to bila preduga digresija, ali navikla sam da Englezi imaju problema sa izgovorom mog imena. Mnogo i ne očekujem, ipak da me neko uporno zove potpuno drugim, ni malo sličnim imenom, to nikad pre nisam doživela.)

Nisam sigurna koliko me je obradovala činjenica da sam gotovo bez truda najbolja učenica.

Pored ostalog, to ubija podstrek za dalje napredovanje. Osim što sam trčala u mestu, čekajući da, sa svojih ignorantnih startnih pozicija, u neobaveznom laganom trku pristignu ostali, nisam stekla želju da se njihovoj iritantno samouverenoj indiferentnosti prema neengleskom ostatku sveta priključim.

Ni stari konj ne kaska u mestu, ako može da potrči bilo kuda.

Mada pozdravljam napore starijih generacija da se ne predaju letargiji i bolestima, nisam se ipak nadala gerijatrijskoj grupi polaznika, u kojoj niko nije bio načisto da li ih je već spopala demencija ili su samo žrtve engleske nacionalne lingvističke nesposobnosti.

U svom naporu da izađem međ’ svet i nađem se među ljudima sličnih interesovanja, da nešto naučim i da se zabavim, sve što sam dobila je potvrđeni osećaj nepripadanja.

Neću da se aktivno bavim starenjem i neću da radim na podmlađivanju, hoću da radim na sebi! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.