Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Uloga posmatrača
Beograđanka u Londonu: Uloga posmatrača
Beograđanka u Londonu: Uloga posmatrača

Uloga posmatrača

Osećam se kao junak Hičkokovog trilera – sedim i nemoćno posmatram život oko sebe. Uloga posmatrača nije ona koju dragovoljno biram.

Život se nesmetano odvija jednako ubistvenim ritmom svakodnevnih događaja. Nisam učesnik. Moja posmatračka uloga pati od ozbiljnog nedostatka bilo kakvog, najmanje trilerskog zapleta.

Koji god ugao posmatranja da izaberem, bojim se da ću ostati uskraćena za čitav jedan život sa ritmom uzbuđenja i značajem otkucaja.

Nevoljni (samo)posmatrač

Život ispunjen informacijama, a ne događajima nije srećan život.

Prestižu me događaji, ni ne osvrnuh se, ni malo zabrinuto. Od kakvog je značaja podatak o rođenju još jednog kraljevskog naslednika, čak iako je gomila očevidno besposlenih i potencijalno blago poremećenih rojalista, obučenih u britanske zastave, čitavih nedelju dana ovaj događaj pred porodilištem nestrpljivo iščekivala i uzvicima oduševljenja burno pozdravila.

Koliko dugo može trajati uzbuđenje izazvano (ne sasvim privatnom) porodičnom srećom nepoznatog čoveka, pa bio on i princ ili princeza?!

Deca rastu, bebe se rađaju, carstva propadaju… vreme teče, ne mogu mu ništa. Dovoljan je poneki pogrešan izbor da se život pretvori u niz nesrećnih slučajeva, koji se nezaustavljivo gomilaju u svesti nevoljnog (samo)posmatrača. I nema nazad… Trka sa životom je unapred izgubljena.

Uveličavajući pogled u umetnost

Iznenada razlog da uzmem uveličavajuća stakla i, kao kod Hičkoka, približim sebi vest zaturenu među ubistvima, političkim nepravdama i međunarodnim katastrofama – doktori će, umesto lekova, početi da prepisuju umetničku terapiju, u borbi sa psihičkim problemima!

Izolovanost, nedostatak komunikacije i neposrednog kontakta je izvor nesreće i patnje savremenog čoveka.

Eh, kao da toga nismo bili svesni, kad pritisak tih problema osećamo kao težinu koja guši mogući iskorak svakog novog dana. Svakako, ali otkriće da će uobičajena praksa lečenja biti zamenjena umetničkom i da se takva terapija u Britaniji, na inicijativu jedne doktorke opšte prakse, već prepisuje, vredno je uveličavajućeg pogleda.

Umetničke sklonosti su uvek bile zanemarivane u poređenju sa visoko cenjenim matematičkim i, setite se sopstvenog školovanja, od najranijeg doba im se pridaje važnost usputne aktivnosti.

Od umetnosti ni danas ne može da se živi, ali uz umetnost, po svoj prilici, može da se preživi. Samo nas umetnost može zaštititi od nemoći i zamora kojim nas svakodnevica uporno pritiska i od užasa na koje smo prinuđeni da se navikavamo.

Savremeni voajerizam

Iako većina veruje da bi ih dobitak na lotou lišio svih ovozemaljskih briga, otuđenje, na koje su u bivšim jugoslovenskim udžbenicima upozoravali teoretičari marksističkih osnova bivšeg nam socijalizma, stvarni je uzrok sadašnjih problema.

I eto nas opet, sasvim nenamerno, u osvrtanju na bivši život, bivšu veru u ono bivše, čega nepovratno više nema.

Ljudi danas žive život pasivnih posmatrača sopstvenih života. Voajerizam je standard i oblik života.

Ljudi prihvataju da posmatraju, da ne učestvuju, da ih se ne tiče i ne dotiče tuđa egzistencija, koju aktivno nadgledaju iz svih medijskih uglova.

To se u svetu savremenih komunikacija zove odmor, relaksacija i izbor informacija. Svi, konačno, biramo u čemu (ne)učestvujemo i taj nas izbor stavlja u interesne grupe slučajnih posmatrača, usputnih konzumenata i aktivnih voajerista.

Ovi poslednji, „grešna im duša“, svoju aktivnost ne prihvataju olako, bore se da dokažu kako je fizička prisutnost dokaz individualnosti, nesvesni u kakvom obilju medijskog gliba obitavaju.

Ljudi život sve manje žive, više ga sagledavaju, analiziraju, a u najžalosnijim slučajevima preživljavaju. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.