Kreativni centar: Meg Rozof - Ono što sam bio

Kreativni centar je objavio knjigu „Ono što sam bio“ koju je napisala Meg Rozof a ilustrovala Aleksandra Nina Knežević.

Roman „Ono što sam bio“ višestruko nagrađivane autorke kompleksna je priča o prijateljstvu, ljubavi i oslobađanju, koja podseća na bolne trenutke odrastanja i teške izbore s kojima se mladi susreću u životu.

U sivom, obalskom predelu u koji je smeštena radnja romana „Ono što sam bio“ upoznajemo šesnaestogodišnjeg mladića koji je poslat u koledž Sveti Osvald pošto je izbačen iz dva prethodna internata.

Njegov otac zahteva da se on „upristoji i postane čovek“, kao da već nije dovoljno teško biti pametan, popularan i sportski nastrojen mladić – baš onakav kakav može da zadovolji očekivanja nastavnika i porodice iz srednje klase.

Pritisnut vizijom budućnosti koja mu je nametnuta, on pronalazi beg od svega toga kada upozna Fina, dečaka koji živi sam u kolibi na obali mora. On u Finu vidi osobu kakva bi želeo da bude, ali njegova zadivljenost tim načinom života prikriva stvarnu sliku o dečaku sa obale.

Američka autorka Meg Rozof dobitnica je niza značajnih nagrada za književnost za decu i mlade, među kojima su najznačajnije Nagrada Karnegi, koju dodeljuju britanski bibliotekari, Priznanje lista Gardijan za najbolju dečju knjigu, Nagrada Princ, koju dodeljuju članovi Američke asocijacije bibliotekara, kao i Nagrada Astrid Lindgren – čuveno evropsko priznanje za dečju književnost koje nosi ime poznate švedske književnice i autorke Pipi Duge Čarape, omiljene junakinje dece i odraslih.

„Romani za mlade Meg Rozof podjednako se obraćaju intelektu i emocijama. Njeno pisanje je iskričavo – ona piše o potrazi za smislom i identitetom u svetu koji je čudan, pun protivrečnosti, ponekad i bizaran. Njene hrabre i duhovite priče su bez premca i neće biti čitaoca na koga one neće ostaviti utisak“, navodi se u saopštenju žirija koji dodeljuje Nagradu Astrid Lindgren.

Meg Rozof

Meg Rozof je rođena 1956. u Bostonu, u saveznoj američkoj državi Masačusets.

Čitanje je otkrila u ranom detinjstvu i ono je za nju predstavljalo beg iz sredine u koju se nije uklapala. Svoje tinejdžerske godine takođe opisuje kao nespretne i neprilagođene.

Studirala je engleski jezik i umetnost na Univerzitetu Harvard. Tokom studija je bila na školovanju u Londonu, gde je pohađala čuveni Koledž za umetnost i dizajn Sveti Martin.

Posle završenog fakulteta radila je petnaest godina u oblasti marketinga i izdavaštva. Smrt najmlađe sestre bila je prekretnica u njenom životu, posle čega je napisala svoju prvu knjigu – „Moj sadašnji život“ – višestruko nagrađivani roman za mlade. Napisala je osam romana, koji su dobili najznačajnije književne nagrade.

Živi u Londonu s mužem, ćerkom i psima.

Odlomak iz knjige „Ono što sam bio“

Pravilo broj jedan: Ne veruj nikome.

Kad smo stigli do „Svetog Osvalda“, magla je već potpuno bila zagušila obalu. Čak i kad se zađe dovoljno duboko u kopno, sumaglica je bila neprobojna; svetla farova osvetljavala su tek činjenicu da ne vidimo ništa. Nadvijen nad volanom, otac je milio metar po metar. Lako se moglo desiti da sa engleskog tla sletimo pravo u more da nije bilo dečaka koji je baterijskom lampom zamahivao cikcak ispred ulaza u školu.

Otac se zaustavio ispred glavne zgrade, povukao ručnu, izvukao moju torbu iz prtljažnika, pa se okrenuo ka meni nekako vojnički, zapovedno, ili je bar on zamišljao da se tako okrenuo.

„Pa“, rekao je, „to bi bilo to“.

„To“ bi bilo šta? Zurio sam u sumornu viktorijansku zgradui zamišljao kako su iste te reči izgovarali očevi koji su sinove slali u bitku u kojoj nije bilo šanse za pobedu, preko izdajničkih planina, kroz ruske stepe. One se ovde nikako nisu uklapale.

Preda mnom je stajala depresivna institucija srednjeg obrazovanja prigodno obavijena maglom. Ali nisam rekao ništa zato što sam za šesnaest godina brižljivog procenjivanja osrednjosti naučio ponešto o vrednosti ćutanja, recimo. Očeva ideja je bila da se upišem u „Sveti Osvald“, školu duge istorije i niskih standarda, koji su se sasvim poklapali s njegovim prohtevima. Mora da je bio presrećan što takva škola postoji – ona koja će prihvatiti njegovog sramotno neuspešnog sina i pokušati da ga (me) preobrati u korisnog člana društva, advokata, recimo, ili nekog ko radi u „Sitiju“.