Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Kako su Englezi baš tako Englezi?!
Kako su Englezi baš tako Englezi?!
Kako su Englezi baš tako Englezi?!

Kako su Englezi baš tako Englezi?!

Zapitam se, s vremena na vreme, kako to da su ovi Englezi baš tako Englezi!?

Gde god da ih čovek posadi, oni kao da su svi iz jedne iste saksije izrasli! Ne može im ništa ni uticaj drugačijih klimatskih uslova, ni obogaćivanje drugačijim kulturnim uticajima – zvuci i boje sa drugih kontinentalnih prostora.

Oni i pod užarenim suncem pate od istog sivila jednako kržljavih nazora i uskih pogleda i kad prestanu da ih zalivaju kiše i biju vetrovi engleskih obala.

Englezi su Englezi na svim kontinentima!

Nema tih naočara za sunce koje će, pod drugim nebom, promeniti sliku uobičajenog plavetnila, ni iza davno zatvorenih engleskih prozora.

Gde god da se na planeti nalaze, Englezi se uredno žale zbog nedostatka engleskih čajeva i tostiranih hlebova, sa i bez konzerviranog pasulja (beans on toast), slepi za palete novih mirisa i boja.

Možda očekujem da Englezi sa dugogodišnjim iseljeničkim stažom poprime poneke iseljeničke navike – da umesto papuča obuku leti sandale, da iscepane čarape zamene čistima, da ne gaze po sopstvenim jaknama i šalovima, da ne ostavljaju smeće pod sedištima u kulturnim dvoranama…

No, na stranu kulturne navike i lična higijena, očekujem, nadasve, promenjene aspekte života, drugačije obojene poglede – izmenjena shvatanja.

Takva očekivanja zasnivaju se na pogrešnim pretpostavkama da engleski iseljenik sebe vidi drugačijim očima, da na narode drugih boja i navika ne gleda sažaljivo, sa pozicije kolonijalnog moćnika, iz svesti zarobljene u bivšoj slavi osvajača.

Iskorak sa ostrva

Mislio bi čovek da je dovoljno da se iskorači sa (ličnog) ostrva, da se pređu zamišljene granice nacija i država i da se tada svet gleda otvorenim očima, da nema mesta skučenim, jednostranim shvatanjima kad se otkriju neka druga neba i pronađu nova plavetnila.

Ono što čoveka na jednom mestu sputava, trebalo bi da ga na drugom oslobađa, ali teško je narodu zaboraviti okove vekovnog tamničenja nacionalnim i kulturnim odrednicama.

Svi smo tu, verovatno, manje više isti i ne treba imati preterano visoka očekivanja, ni tamo gde nacija zauzima visoko mesto u istorijskim okvirima napretka.

Nastavićemo, dakle (vi i ja), da se srećemo, sa nameštenim osmesima, u već utvrđenim razgovorima o vremenskim (ne)prilikama, sve dok se mi došljaci ne povučemo, konačno, u svoja usko nacionalna staništa; gde caruje pečenje i prasetina, gde se izgrlimo, izljubimo i ispsujemo čak i ako se ne poznajemo.

Odakle nam pravo da verujemo da smo išta bolji, a ne samo sasvim drugačiji!?

Ljudi su samo ljudi

Ni ovaj produženi, više puta prežaljeni boravak u večnoj monarhiji ujedinjenih ostrvljana nije mi pomogao da shvatim da su ljudi ipak samo ljudi.

Ponadam se tako da negde duboko, ispod uobičajenog prepoznatljivo bledog lika čuči neka interesantna osoba – interesantna ne zato što tera kosu na suprotnu stranu ili pije kafu, a ne engleski čaj, i ne zato što je član slikarskih ili čitalačkih klubova, nego zato što je Drugačija.

Pojava te drugačije osobe je retka na svim meridijanima. Ljudi su jednako obični, nezanimljivi, jednostavni i neprivlačni svuda.

To sam naučila tabajući godinama, sve jednu istu stazu nepripadanja i nepristajanja.

Kad otkriješ da uvek i nikako ne pristaješ, kad shvatiš da ne možeš od sebe da se braniš, čak ni uz veliku volju da se učlaniš i ipak postaneš deo postojećeg zajedništva, onda ti je jasno da nisi njihova nego svoja jedinka. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

2 comments

  1. Hvala na blogu, odlicne obzervacije.

    Osecanje nepripadanja je teski kamen mnogih imigranata prve generacije, posebno obrazovanih koji se osecaju ‘jednakim’. Moj suprug Englez smatra da se previse udubljujemo u tematiku recima ‘Keep it light’. Englezi sa druge strane prepoznaju svog Engleza na kilometar, nas je problem sto mi nikada necemo biti njihovi Englezi. Prepoznavanje zajednickog nasledja je veoma vazno Englezu, ali i drugim ‘velikim nacijama’. Francuz bi mozda samo bio direktniji u svom ‘no’.

    U Times-u proslog vikenda albanska violinistkinja Alda Dizdari je napravila slicnu obzervaciju govoreci o svojoj ljubavi prema opusu engleskog kompozitora Elgara „As a foreigner who’s lived here for a quite a long time now. I feel about this music in a special way“, she says. „The old qualities of Britishness are so hard to describe – kindness, nobility, awkwardness, superiority, sense of entitlement, sense of humour and an emotional depth that can be hard to read. Although I’ve felt at home in this country from day one, and am a British citizen, I know I’ll never be British like that. But I love these qualities in Elgar“.

    U cilju ocuvanja mentalnog zdravlja pomaze i definicija da sam drugacija i jedinstvena.

  2. Hvala vama na komentarima. Kad (se)pročitamo kao da se lepo, uz kafu, koju nismo popile, ispričamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

* Copy This Password *

* Type Or Paste Password Here *