Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Jedna imigrantska priča
Beograđanka u Londonu: Još jedna imigrantska priča
Beograđanka u Londonu: Još jedna imigrantska priča

Jedna imigrantska priča

U nezavidnom stanju oklevanja da počnem još jednu imigrantsku priču punu ogorčenja i nezadovoljstva, eto me opet sa ove strane beline.

Možda nisam još sve rekla.

Dođe tako čoveku, koji je pisac (u koju kategoriju sebe sa velikim oklevanjem stavljam) period sumnje i preispitivanja. Kod svih životnih muka, treba li vama podsećanje na to da ja svoju sumnju živim u istom, a drugačijem svetu.

Verujte mi, sve smo dalje od zadovoljstva, što smo više okrenuti sebi. Dobro de, da se okrenemo dakle drugima!

Pozicija začelja

Gledam Engleze na njihovim tipičnim engleskim letovanjima, gde sam, igrom slučaja, na kratko zalutala. Uklopilo se i englesko vreme – bez sunca, sparno, uvek kao pred kušu, teško i neprijatno kao pronalaženje svog mesta medju gomilom stolova, zauzetih sedim glavama polupokretnih engleskih turista.

Zadovoljni što smo srećni dobitnici poslednje slobodne sobe u hotelu, nismo pretpostavili da nas to stavlja na začelje svih hotelskih pozicija; te tako slobodan sto sa pogledom na more, iako nije zauzet, nama ne pripada, nego nas vode kroz čitavu ogromnu prostoriju do samog začelja – poslednjeg od poslednjih stolova.

Naša skrajnuta mračna soba, u sivo sveže ofarbana, ima pogled na požarne stepenice, a na mestu zazidanog kupatilskog prozora ugnezdio se par golubova. Nimalo morska atmosfera, ovim gugutanjem je upotpunjena – naš položaj sobe dodelio nam je gradske, a ne morske stanovnike, da sa nama dele zavučene, zadnje zidove.

Kolonijalni dekor nadmoći

Gosti hotela, kao i dekor, pripadaju nekim davno prošlim, nepovratnim vremenima. Iza grandioznog uIaza, sa ogromnim visećim lusterima, slika nekadašnjeg sjaja i uspeha, sa svakim korakom, sve je bleđa i bleđa.

I nije mi neprijatno, nego gotovo zabavno, u situaciji u kojoj sam se našla. Po dobro oprobanim engleskim navikama, pravila rasporedjivanja, na osnovu pripadnosti, i novčanih sposobnosti se poštuju bez pogovora. Srećno okupljeni svi na jednom mestu, a svi u svojim kategorijama.

Pitam se što me proganja danima scena dirljivog rastanka, kojoj sam prisustvovala: zadovoljna starica, puna zahvalnosti, srdačno grli radnicu hotela. Žena se zahvaljuje na dobrom engleskom, sa izrazitim istočno-evropskim akcentom.

I to je to! Shvatam – smeta mi scenografija kolonijalnih vremena, koja je ovom scenom tako upečatljivo upotpunjena. Nema ničeg lažnog, ni izveštačenog, svi su iskreni u ovoj poluemotivnoj razmeni plezanterija, a upravo to je ono što uklanja paravan ljubaznosti i zadovoljstva.

Stranci služe starce! Ne razlikuje ih boja kože, razlikuje ih jezik i poreklo.

Ovi ljudi na kraju životnog puta, potpuno iskreno uživaju svoja viktorijanska letovanja, bez ikakvog napora da shvate da su vremena kolonijalnog kraljevstva davno prošla.

Imigranti, čijem se dolasku jednako protive, rade u svim uslužnim delatnostima i to ovoj bregzit klijenteli nimalo ne smeta, jer se uklapa u kolonijalni dekor nadmoći, na koji su svikli iz vremena sopstvene životne snage i moći.

Gorak osmeh

Ima nekog nesamerljivog pritajenog zadovoljstva u sagledavanju ograničenosti tuđih svetova. To je gotovo nadmoć, što sebi možemo da dozvolimo osećanje prezira prema onome čemu ne pripadamo.

Hoću, eto, godinama da prihvatim englesku prijatnu spoljašnjost u ophođenju sa neznancima. Da idem okolo nasmejana i odgovaram kako sam fino, u redu i život je pesma. To je, verujte, veoma jedna ambiciozna odluka. Mnogo mi je teško da se smeškam na život prepun razočaranja.

Prekorevam samu sebe – što da budem neprijatna, kad ne želim, al’ ne umem, ljudi moji, da se smeškam, pa to ti je! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.