Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Naslov „Strava u Ulici demografije“ i te kako je jasna asocijacija na horor, ali, nažalost, ovo što se događa u Srbiji nije horor film, već stvarni život…
U 2018. godini rođeno je X beba, a umrlo X+58,90% ljudi.
Od svega što smo mogli da „prepišemo“ od razvijenih zapadnih zemalja, „prepisali“ smo – nisku stopu plodnosti. Svaka žena u proseku rodi jedno i po dete. Od dve jedinke, dakle, nastaje jedna i po, i to samo pod uslovom da te žene decu rađaju sa po jednim muškarcem.
Samo za poslednjih deset godina, po osnovu prirodnog priraštaja, broj stanovnika Srbije je smanjen za oko 360.000.
Nešto je i visoko: stepen emigracije. Svakog se dana iz Srbije iseli prosečno 142 osobe.
A pazite sad: 52.049 izdatih dozvola za iseljenje samo u toku prošle godine (dakle, 1.000 nedeljno!), a u poslednjih 11 godina je čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
Poigrajte se malo ovim brojkama i biće vam kristalno jasno da je na snazi trend porasta broja iseljenih iz godine u godinu i to mladih ljudi (među iseljenicima je najviše onih starosti od 18 do 24 godine).
Horor: Godišnje – grad manje u Srbiji!
Sada je to već ceo jedan grad godišnje – manje. Jedne godine smo obezužičeni, sledeće obešapčeni, obezvranjeni, pa tako redom…
Kako nedavno reče neko, 50 hiljada ljudi manje, 50 hiljada bureka pojedenih za doručak svakog jutra manje, pa vi vidite ko će sve pekaru da zatvori…
Ako nastavimo ovim tempom, 2050. godine biće nas 18,9% ili 1,6 miliona ljudi – manje!
Ono što dodatno zabrinjava, baš i nije već poslovični „odliv mozgova“. Mozgova, hvala Bogu, još ima. Zabrinimo se mi zbog odliva ruku. Imamo mi i lekare i informatičare i pravnike, ali ko će, za koju godinu, da nam okreči stan i zameni pločice u kupatilu?
Ko će da nas leči, ako (po nedavno objavljenim podacima Lekarske komore) svake godine iz Srbije ode 800 lekara? A šta je tek sa medicinskim sestrama?!
Gde to oni idu? Šta će raditi? Od čega će živeti? Koliko će tamo ostati i da li će se ikada vratiti? Je li ovo samo dokaz veće mobilnosti (evropsko tržište rada je sve otvorenije), ili je to ipak ona prava emigracija? I da li je, uopšte, suvislo postavljati ovakva pitanja?
Možda je, zapravo, ispravno upitati: Od čega to beže?
Jesmo li mi, koji ostajemo ovde, verujući uporno u bolje sutra, suviše dobri da bismo bili istiniti, ili smo, ipak, samo ispali glupi u društvu?
Jesmo li utopisti, kad učimo strani jezik iz zadovoljstva, sve ređe govoreći ikome o tome, jer prvi impuls sagovornika jeste: „Šta je, i ti pališ napolje?“
Kako predvideti budućnost u zemlji sa ovakvim kretanjima?
Jedno je sigurno: svoje bolje „sutra“ moramo kreirati sami. Možda i izdržimo, tu gde jesmo. Možda.
