Naći ćete, i kad ne tražite, u ovim novonastalim okolnostima, na socijalnim mrežama dnevničke zapise različitih oblika – ovo nije jedan od tih.
Ovo je moj van-dnevnički zapis iz kućnog karantina.
Ne mogu se, radeći u (za mene uobičajenim) kućnim uslovima, zakititi ordenom rada požrtvovanog prevodioca ili pisca. Kao i toliki drugi, sasvim sam obična ljudska jedinka kojoj ne pripadaju udarničke značke humanizma.
Ne kažem – ako mi se pruži prilika mogu da budem izuzetno požrtvovana, a po prirodi jesam samilosna, ali nije problem u meni, problem je u ljudima. Ne preispitujem se previše, verujte, samo mi, u sadašnjoj situaciji, često na um pada da je veoma malo onih, među nama, koji zavređuju žrtve.
Priznajem, ne pada mi previše teško što, pod moranje, treba da izbegavam susrete sa drugim ljudima. Ljudska glupost, bahatost, besprizornost je previše vidljiva, primetna i u redovnim situacijama, da ne govorim o vanrednim okolnostima.
Primer iz prve ruke
Da ne bude da gnjavim nekakvim privatnim teorijama, evo primera iz prve ruke, iz našeg malog mesta, koje kao mala mesta širom sveta, nije baš na udaru kataklizmičkih procesa.
Krenem, pre neki dan, dok je izlazak još bio dozvoljena aktivnost običnih građana, u redovnu nabavku, ne računajući, naivo, na vanredne vibracije paničnih mozgova.
Krenem, elem, da kupim, između ostalog jaja, i to za uobičajene domaćičke potrebe. Ne sluteći ništa, uđem u lokalnu prodavnicu neometano, jer sam svesno izbegla redove sumanutih potrošača, koji se formiraju negde sa prvim petlovima, kad tamo – stanje ratno! Na moje zaprepašćenje, opustošeni i rafovi sa kvarljivom robom – nema mleka, hleba, jaja…
Napustim ovaj objekat maloprodaje, sa žaljenjem što sam se ikuda uopšte zaputila i krenem prema apoteci, po lek za glavobolju. Od glavobolje patim i inače, te se ovom prilikom osetim dodatno ugrožena, pod uticajem nesvakidašnjeg ludila.
Napolju kišica rominja, pred apotekom omanji red čekača. Šta je sad ovo, mislim se, pa tu nema toalet papira, niti bilo čega čime se može napuniti friz! Kažu, više od četvoro ne sme unutra, a obične lekove za prehladu sklonili i izdaju svakom samo po jedan, sa izuzetkom brufena, dakako, koga zbog dezinformacija na socijalnim mrežama, ima u uobičajenim količinama.
Odustanem, ovom prilikom, od svega i odlučim da glavobolju razbijem udarima vetra, dok na biciklu obilazim sve farm shop-ove u okolini našeg malog grada.
Nigde, ljudi moji, ničega što mi treba nije bilo, ostali su i bez guščijih jaja, a ograničili kupovinu čak i kupusa, mada me ova poslednja činjenica, moram priznati, lično, ni malo ne pogađa.
Zaključim da sam totalno nepripremljena sačekala nove epidemiološke uslove života i da mi ne preostaje ništa drugo nego da od zadnjeg dvorišta napravim parcelu za uzgoj povrća, a da se za jaja snađem kod gugutki, koje mi se godinama gnezde u prednjem delu dvorišta.
Humanost me napušta
Sve teže podnosim ljude, posebno u gomilama ili unapred formiranim grupama.
Humanost me napušta pri samoj pomisli da će ovima, koji se otimaju o toalet papir i prave u garaži mesto za novi friz ekstra kapaciteta (ni ovo nisam izmislila), da će njima, koji bez griže savesti bacaju, a ne bi me čudilo i preprodaju višak hrane, biti potrebna ljudska ruka.
Gadljiva sam na ljudsku niskost i ne mogu je opravdati nikakvim vanrednim okolnostima. U skladu sa zahtevima karantina, ruke ne pružam van svog intimnog prostora. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.