Prvi maj, praznik rada u Srbiji protekao je bez uranka, slavlja i radosti koje donosi proleće, sa virusom korona koji nije desetkovao samo starije.
Virus je ostavio hiljade ljudi bez posla.
I dok zvaničnici i sindikalni lideri vežbaju verbalnu gimnastiku o zaštiti radničke klase, dotle oni koji su ostali bez plate, zatočeni u četiri zida policijskim časom, misle samo kako će preživeti, kako će prehraniti najdraže sa minimalcem i šta će posle, kada više ne bude naknade sa Biroa.
Sindikalne vođe o tome ne razmišjaju jer su zaštićeni kao beli medvedi, no o tom potom.
Država je, da ne grešimo dušu, za početak povukla prvi potez hvale vredan.
Uplatom tri minimalca poslodavcima za radnike koji zbog korone ne mogu da rade zaustavila je masovna otpuštanja izražena desetinam hiljada. Za izvesno vreme (do godinu dana) obezbedila je i kakvu takvu egzistenciju onima koji su bili prijavljeni, a ostali bez posla. Za kasnije – videćemo.
Koliko je takvih, to je u ovom trenutku misterija, poput one koliko Srbija ima respiratora. (Pročitaj OVDE!)
Licitacija o broju otpuštenih
Prvi podaci o otpuštenima zbog korone pojavili su se krajem marta, kada je objavljeno da su u drugoj polovini tog meseca 32 poslodavca otpustila 428 radnika.
Sedam dana kasnije ministar rada Zoran Đorđević je rekao da se birou za nezaposlene prijavilo 3.509 ljudi, a dan kasnije da su otpuštena 4.849 radnika.
Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih nezavisnih sindikata je govorila o 10.000 ljudi koji su ostali bez posla.
Premijerka Ana Brnabić se u ekspozeu na sednici Skupštine Srbije, prošlog utorka, hvalila da je otkaze dobilo samo 2.000 radnika. (U Americi je ta brojka nekoliko desetina miliona).
Aleksandar Vučić je, u emisiji „Oko“ RTS-a, izjavio da je početkom marta otpušteno 12.000 ljudi, ali da su, posle donetih mera države o ekonomskoj pomoći poslodavci povukli 9.000 otkaza.
U raznim TV-gostovanjima i izjavama štampanim medijima, povodom 1. maja, sindikalni lideri su isticali da se ne zna tačan broj otpuštenih, ali su i pominjali brojke koje su kretale od 10.000 do čak 30.000. Pri tom su najčešće pominjali otkaze u „Juri“, smederevskom PKC-u, ivanjičkom ŠPIK-u…
Sve ovo je Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika Beograda, učinilo „ponosnim“ što može da kaže „da su naše (državne) mere zaštite privrede i radnih mesta među najboljim na svetu“!
U sličnom tonu je sa oduševljenjem i ministar Đorđević u prvomajskoj čestitki ustvrdio da „radnička prava nikada nisu bila na višem nivou i da bez zadovoljnih radnika nema ni uspešne privrede“.
Njemu se pridružio i ministar Siniša Mali izjavom da je „naša zemlja pokazala koliko vodi računa o svakom radniku“.
Čudno je, najblaže rečeno, što niko, ama baš niko, nije ovog 1. maja spomenuo i onih 400.000 srpskih državljana koji su se, kako tvrde zvaničnici, baš u vreme pandemije vratili u zemlju.
Većina nije došla u zavičaj na odmor, neki su došli „da se leče džabe, jer je tamo daleko lečenje preskupo“. A došli su zato što su ostali bez posla u državama u kojima su radili uglavnom sezonske poslove i na crno.
Mnogi su tamo dobili otkaze jer su im firme stavile katance na kapije hala.
E, sad, koga briga za njih! Štekovali su evriće, „tražili ste, gledajte“! Kada potrošite ušteđenu crkavicu, proći će korona, pa nazad u beli svet!
Ovde sindikati nisu tu zbog vas, zbog onih neprijavljenih i onih u frmama u kojima nema sindikalnog organizovanja. Oni brinu o polutkama, letovanju na rate, krpicama u šest rata, rečju, „brinu“ o onima kojima se mesečna zarada prvo umanji za iznos sindikalne članarine, pa potom za poreze i doprinose.
Oni nemaju para da pomognu one koji su radili na crno, a ostali bez posla, ali imaju za plate sindikalnih vođa. Njihovi lideri, ako ne talasaju, imaju obezbeđene plate za sindikalnu (ne)aktivnost, a po zakonu ne mogu da dobiju otkaz dok su na funkciji.
Zato i kopaju i rukama i nogama da ostanu u sindikalnim foteljama. U njima im je udobnije nego, recimo, na, ne daj bože, uličnim protestima protiv bahatih i osionih poslodavaca.
Zato ih i ima toliko: „zavisnih“ i „nezavisnih“, samostalnih i nesamostalnih, asocijacija i udruženih.
Zato i ne dižu glas što radni sporovi traju po nekoliko godina umesto najviše šest meseci, što su inspekcije rada marginalizovane, što se uzbunjivači hapse, što se ne hapse poslodavci koji meseceima ne isplaćuju plate, što…
Lakše im je da se u zavisnosti od prefiksa isped imena bave politikom i saopštenjima u kojima će podržati ili kritikovati vlast za benigne dobre ili loše poteze.
Verbalna gimnastika je ipak bezazlenija od sindikalne borbe, poput one koje vode sindikati u zemljama sa demokratskom tradicijom. (danubeogradu.rs)
