Izdvajamo
Naslovna » Izlasci » Pozorište » MP „Duško Radović“: Premijera predstave „Priča o majci“
MP "Duško Radović": Priča o majci (foto: Belkisa Abdulović)
MP "Duško Radović": Priča o majci (foto: Belkisa Abdulović)

MP „Duško Radović“: Premijera predstave „Priča o majci“

Premijera predstave „Priča o majci“ zakazana je za petak, 7. maj 2021. od 20.00, na Večernjoj sceni Malog pozorišta „Duško Radović“.

Predstava je rađena po priči Hansa Kristijana Andersena, u režiji Ane Konstantinović.

Reprize su 13. i 26. maja od 20.00.

„Priča o majci“ je bajka za decu i odrasle. To je mitska priča, na granici ritualnog, uznemirujuća i prepuna simbola koji bole, ali pročišćujuća. Priča o Životu i Ljubavi, koji se otkrivaju kroz susret sa Smrću.

Ona je više od aktuelnog, prodire u nesvesno, nepoznato. Majka, kroz borbu sa Smrću, uči da prevaziđe Bol i zavoli Život u svim oblicima. Ona peva uspavanke da bi razvedrila Noć, na grudima greje trnovit Žbun, poklanja oči Jezeru, a lepotu mudroj Starici. Na kraju, suočena sa izborom između života svog deteta ili nekog drugog, ona postaje arhetipska Majka, ona koja voli svu decu. Smrt je uči Ljubavi.

  • Pozorište: MP „Duško Radović“ (Aberdareva 1)
  • Naziv predstave: Priča o majci
  • Autor teksta: Hans Kristijan Andersen
  • Režija i adaptacija: Ana Konstantinović
  • Prevod: Petar Vujičić
  • Dizajn scenskog prostora, kostima i lutaka: Sandra Nikač
  • Dizajn zvuka i kompozicija: Ilija Đorđević
  • Scenski pokret: Damjan Kecojević
  • Uloge: Jovana Cvetković, Damjan Kecojević, Vladislava Đorđević, Dejan Bošković

Hans Kristijan Andersen – nesavršeni čudotvorac

Hans Kristijan Andersen pisao je priče u kojima se svetlost i čudesa susreću sa svojim košmarnim naličjem, a radoznalost i vedrina sa nelagodom i strahom. Kroz balansiranje između ova dva pola, pisac čitaocu pruža šansu da otkrije svoje strahove i sa njima se hrabro suoči.

Pisani izvori nam govore da je i sam Andersen bio ispunjen najrazličitijim strahovima i teskobama. Ovo je možda plod njegovog vrlo teškog detinjstva: već sa 11 godina morao je da radi kako bi izdržavao svoju samohranu majku, a kao da to nije bilo dovoljno, u školi su ga zadirkivali zbog izgleda i piskutavog glasa. Iz takvih iskustava su se izrodile bajke kao što su „Ružno pače“, „Mala sirena“ i „Nepokolebljivi limeni vojnik“.

Andersen je patio od disleksije dok je odrastao, a kasnije je imao problema sa pisanjem i njegovi svojeručno pisani tekstovi su bili puni grešaka – na svu sreću, njegovi izdavači su ih ispravljali. Možda najupečatljiviji piščev strah bio je onaj od toga da ga slučajno sahrane živog. Protiv ovog straha, iliti tafofobije, Andersen se borio na kreativan i prilično duhovit način. Naime, kada bi uveče išao na počinak, pored kreveta bi ostavio ceduljicu na kojoj bi napisao: „Samo se čini da sam mrtav“!

„Priča o majci“ – šta sam naučila iz ovog putovanja
(Ana Konstantinović, rediteljka)

MP "Duško Radović": Priča o majci (foto: Belkisa Abdulović)
Foto: Belkisa Abdulović

„Priča o majci“ govori o gubitku i tugovanju, ali i načinima da se kroz te procese prođe. Glavna junakinja, Majka, kreće na putovanje kako bi se suočila sa Smrću, a vode je Saosećanje, Ljubav i Život koji se probijaju i kroz najteže trenutke. Ona peva uspavanke da bi razvedrila Noć, na grudima greje i otapa zaleđen trnovit Žbun, poklanja oči dubokom Jezeru, a kosu staroj Grobarki. Na kraju, suočena sa izborom između života svog deteta ili nekog drugog, ona postaje arhetipska Majka, ona koja voli svu decu.

Gubitak je deo životnog ciklusa, neizostavni deo života. Neko ga posmatra kao deo sazrevanja, neko kao deo transformacije, neko kao deo crnog na belom u jin-jang formaciji. Sigurno je da se svako od nas susreo sa najrazličitijim formama gubitka – od onih najbanalnijih kao što je gubitak dragih predmeta ili slika sa telefona, preko događaja kao što su selidba i raskid, pa sve do onih najkompleksnijih – bolest ili gubitak bliske osobe. Ma koliko gubitak bio „mali“ ili „veliki“, on uvek menja pojedinca i njegov identitet.

Proces tugovanja nas često ostavi bez ravnoteže, zato je sličan strahu: ulazimo u nepoznato, i sami sebi smo nepoznati.

Veliki broj naučnih radova iz oblasti psihologije napisan je na ovu temu. Jedna od najpoznatijih istraživačica tuge bila je švajcarska psihijatrica Elizabet Kibler Ros (1926-2004). Ona je tugovanje podelila u nekoliko faza – ove faze su okvirne, nestalne, ne idu gotovo nikada linearnom putanjom, različito traju, nekad se spiralno vraćaju i ova podela je sasvim nesavršena. Opet, predstavlja kakvu-takvu mapu koja nam pomaže da razumemo ovaj kompleksan proces, a pomogla je i nama u radu na ovoj predstavi. Kibler-Ros proces tugovanja deli u pet faza: Dezorijentisanost, Bes, Cenjkanje, Depresija, Prihvatanje.

Tugovanje često ima razne oblike, nekad i sasvim neočekivane, iznenađujuće i naizgled nelogične. Tugovanje može biti ružno, lepo, smešno, tiho, glasno, jednostavno ili zbunjujuće.

Ne postoji pravi ili tačan način da se prođe kroz ovaj proces.

Svaki put je pravi put, dokle god uspevamo da idemo dalje.

(danubeogradu.rs)

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.