Arhive po tagovima: blog

Stiglo je konačno i vreme godišnjih odmora, vreme koje u našoj vrednoj naciji niko ne može da dočeka, ne samo zbog toga što svi, svakako, makar jednom godišnje zaslužuju odmor posle čitave godine mrcvarenja do posla i sa posla, nego i zato da zagledani u morsko plavetnilo, uprženi pod suncem, bar na kratko zbace sa sebe svakodnevne životne terete.

Gospodar Jevrem je, gle čuda, znao šta je vredno, šta treba podsticati i čemu pridavati značaja, jednom rečju bio je – Evropejac…

U knjižarama i na kioscima i dalje se prodaju stripovi… i tu su da ostanu.

Vama koji niste Englezi, lako je reći: „Pravi se Englez“, nama sa ove strane slobode i demokratije, ni uz engleski pasoš, nije baš jednostavno da tek tako pronađemo Engleze u sebi.

Radnici gradskog „Zelenila” skinuli su zaštitnu ogradu oko jednog drvenceta stasalog za život. Metalne rešetke služile su da ga vozači ne udare, pijanci ne savijaju, obesni ne oljušte.

The Beatles ili The Rolling Stones, Zvezda ili Partizan, petit beurre ili plazma, život je pun dualizama koji vas navode da birate između dve strane istog novčića. Horor književnost nije izuzetak…

Sve je ovde čista prevara – šarena laža za naivne turiste. Liči na dečji popping candy – pukne i istopi se, nestane pred gladnim očima novih doseljenika.

Kao što kod nas postoji takozvana „kafanska kultura“ i teško je zamisliti da se život odvija bez svakodnevnog okupljanja u obližnjoj kafani/ci, kod Engleza pabovi imaju istu važnu funkciju.

Nije da ne volim sport, samo ne podnosim fudbal i ono što uz njega ide – fudbalere i fudbalske tribine, uz to navijačke pesme loših rima i jednako loših melodija, uz to i neizbežne dominantno neandertalske grupe izražajno prostačkih manira.

Ne prestaje da me čudi kako u velikom selu, u kakvom zahvaljujući modernoj tehnologiji živimo, još tinja neugasla žudnja za engleskom tradicijom, engleskom aristokratijom i nadasve engleskom kraljevskom porodicom.

Uz neopisivu radost uvek otvaram pisma iz škole u kojima se najavljuju pažljivo planirani kreativno inicirani dani, koji su redovna prilika za roditelje u Engleskoj da aktivno učestvuju u školskom životu.

Talentovani za jurnjavu dobro prolaze. Željni iznenađenja još bolje. A najbolje – adrenalinski zavisnici spremni na sve.

Navikavamo se na činjenicu da nam ove krize neće skoro proći, pa je vreme da počnemo da razvijamo ozbiljne kompenzatorne mehanizme za pogubna dejstva koje takve situacije mogu da imaju na živčani sastav.

Gledam ove Engleze – čovek bi pomislio: kakva divna zemlja, ta Engleska… To je, provereno, nepodeljeni prvi utisak svih posetilaca koji kroče na Ostrvo.

Od polovine aprila do kraja oktobra na trgovima žubore fontane, vodeni nakit Beograda.

Ne mogu da se otmem utisku da nema zemlje u kojoj ima više televizijskih emisija o kuvanju, a u kojoj se manje kuva nego što je Engleska.

Prestala sam već da se pitam u čemu je moje nesnalaženje u zapadnoevropskom svetu.

Ne vrzmaj se besciljno u krugu! Čitaš ovaj tekst – znači da si se ukrcao na panoramu zvanu život i sad putuješ… Rodila te majka, golog, makanju, razume se – obukla u benkicu, a kad si stasao pustila te da sam šibaš dalje.

Raspisan je Konkurs za zaštitnika prestonice, superheroja Beograda:

Iseljavanje i nova očekivanja Iseljavanje iz zemlje ne znači samo pakovanje kofera i rastanak sa prijateljima, nego i odlaganje dotadašnjeg života na sigurno mesto među uspomenama. Opraštanje sa samim sobom, iz perspektive budućih očekivanja, uglavnom je lišeno elemenata uobičajene opraštajuće nostalgije. Vidik u budući novi život kombinuje neku neobjašnjivu nadu, egzaltaciju, nestrpljenje… mnogo više od onog što može da stane …