David Pužado: Dorćolac iz Barselone sa nasmešenim psom

Posle niza turbulentnih događaja, Katalonac David Pužado odlučio je da počne život ispočetka. Za svoj novi početak izabrao je Beograd.

U srpsku prestonicu stigao je pre dve godine sa svojim psom Lupom. Nekadašnji šef prodaje sada je profesionalni fotograf i vlasnik galerije Bartselona u Čumicevom sokačetu.

Od svih gradova na ovom svetu izabrao si da dođeš baš u Beograd. Zašto?
– Pošto sam se razveo i ostao bez posla, jedno vreme živeo sam u Londonu i Berlinu. Onda sam odlučio da posetim svoju prijateljicu, Beograđanku Jelenu, koju sam nešto ranije upoznao u Barseloni. Došao sam i oduševio se Beogradom, arhitekturom, energijom grada, kao i ljudima, njihovom ljubaznošću i otvorenošću. Beograd je u poređenju sa Barselonom mnogo jeftiniji za život i ovde sam mogao duže da živim od ušteđevine i da se bavim fotografijom. Zato sam spakovao svoje stvari i pre dve godine preselio se u Beograd, na Dorćol.

Šta su ti rekli prijatelji i porodica? Da li su bili uplašeni?
– Nisu bili uplašeni, ali su u početku bili iznenađeni.

Kako jedan šef prodaje postane fotograf?
– Kada radiš kao šef prodaje mnogo putuješ, a na putovanjima fotografišeš. Ipak, fotografija je bila samo moj hobi. Ali kada sam ostao bez posla, zaljubio sam se u jedan fotoaparat, analogni Pentax. Kada sam ga kupio počeo sam da pravim sve više i više fotografija i da posmatram fotografiju drugim očima. Shvatio sam da je fotografija medijum kroz koji mogu da iskažem mnogo toga, čak i ono što nikada do tada nisam mogao.

Za tako velike promene potrebno je mnogo hrabrosti, zar ne?
– Bilo je perioda u mom životu kada sam samo razmišljao kako bih uradio ovo i ono, a nisam uradio ništa od toga. A onda sam shvatio: kada nešto stvarno želiš, to i uradi. Jednostavno je: usudi se i radi! I veruj u sebe. Kada sklapaš posao, rizikuješ svoj novac, ali u životu ima toliko mnogo stvari koje možeš da uradiš, a ne iziskuju nikakav rizik. Samo ih uradi…

Kako neko ko dolazi iz Gaudijevog grada vidi arhitekturu Beograda?
– Arhitektura Beograda me fascinira, posebno Novog Beograda. Ti gigantski blokovi me možda fasciniraju jer su toliko različiti od svega što sam do sada video. U Barseloni postoje samo tri solitera i oni su grozni. Ali ove ovde gledam drugim očima. Bio sam u mnogim stanovima na Novom Beogradu i prostor mi se čini savršenim, odlično osmišljenim i organizovanim. Fasciniraju me te gigantske, betonske konstrukcije. Za mene je palata Srbija najlepša zgrada koju sam video u životu.

Da li znaš da je Novi Beograd i palata Srbija građen kao simbol moći Titove komunističke vladavine?
– Znam. Ipak mi se sviđa, oduševljen sam.

Na tvojim fotografijama su uglavnom građevine ili nešto ređe ljudi…
– Najviše volim da fotografišem građevine, jer one ostaju zauvek. Moda, garderoba, automobili, sve je to prolazno, a zgrade su večne, one čine istoriju. Arhitektura jednog grada je kao muzej na otvorenom. Kada fotografišem ljude ne tragam za srećom u ljudima. Uvek sa trudim da uhvatim ono što kriju unutar sebe. Neki kažu da se na mojim fotografijama vidi neka tuga i melanholija. Neka je i tako, ali to sam ja, to nosim u sebi.

Zašto se tvoja galerija Bartselona nalazi baš u Čumićevom sokačetu, nekada neverovatno popularnom, a sada pomalo zaboravljenom tržnom centru?
– Ovaj prostor je na neki način izabrao mene, a ne ja njega. Prolazio sam ovuda slučajno, video da se lokal izdaje, pozvao i cena mi se učinila razumnom. Iako nismo direktno na ulici i pomalo je komplikovano doći do nas, dopada mi se ovaj prostor, dopada mi se kreativni ambijent ovog centra. Ovde se stvara jedna veoma interesantna energija, jer su tu mladi dizajneri garderobe, nakita i drugih sitnica. Moja galerija je jedna od retkih u kojoj se izlažu isključivo fotografije. Ljudi svraćaju, interesuju se, kupuju.

Možeš li da živiš od toga?
– Mogu da pokrijem troškove. Kao i većina Srba, preživljavam.

Pored arhitekture, šta ti se još dopada u Beogradu?
– Najviše mi se dopadaju ljudi, njihova druželjubivost, otvorenost i ljubaznost. Ljudi u Barseloni su takođe otvoreni, ali čini mi se da su ovde mnogo otvoreniji i srdačniji. Ovde imam zaista mnogo dobrih prijatelja. Dopada mi se kraj u kome živim, Dorćol. Volim da živim u centru, da mi sve bude blizu. U Barseloni imamo lepe plaže, ali Adom Ciganlijom sam oduševljen. Tamo često odlazim u šetnju sa Lupom.

A šta se Lupu najviše dopada u Beogradu?
– Pored toga što obožava da trči oko jezera na Adi, najviše mu se dopada što na ulicama Beograda ima ostataka hleba i pice. Verovatno je jedini pas u gradu koji voli da jede suv hleb.

Beograd – moj grad

Šta ti se ne dopada u Beogradu?
– Ne dopada mi se što je grad često prljav, pa imam utisak da se gradske vlasti ne brinu dovoljno o njemu. Sa zgrada otpadaju fasade, video sam to i u svom kraju, na kolovozima i trotoarima ima rupa, klima uređaji se vide na sve strane po fasadama. Postoje velike sličnosti između Srbije i Španije na nivou politike, ali u onom lošem smislu. Političari mi se ne dopadaju ni ovde, ni tamo. Generalno, ne volim političare.

Šta zameraš Beograđanima?
– Zameram im što često nešto obećaju, pa ne ispune. Kažu da će zvati, pa ne zovu, da će nešto uraditi, pa ne urade. I često se žale, verovatno zbog svega što su preživeli, ali samo se žale, a ne pokušavaju da reše probleme.

Koja su ti omiljena mesta za izlaske u Beogradu?
– Ne izlazim mnogo uveče, jer to nisam radio ni u Barseloni. Ne idem u klubove, ni diskoteke. Uglavnom idem u lokalne kafiće na piće s prijateljima. Dopada mi se Bar Central, Proces, KC Grad.

Da li si putovao po Srbiji?
– Jesam. Kada idem van Beograda uvek idem sa nekim ciljem. Prošle godine bio sam na Exitu, ove na Nišvilu. Bio sam u Kragujevcu, Boru, Majdanpeku, Subotici. U Boru sam fotografisao rudnike. Najviše mi se dopala Subotica, posebno Palićko jezero. A i mom psu. Jednom je dva sata bez prestanka trčao oko jezera.

Šta misliš o srpskoj kuhinji?
– Od nacionalnih jela najviše mi se dopada Karađorđeva šnicla, ćevapi, gulaš i sarmice od vinove loze i zelja. I ajvar. Ovde sam jeo najukusniji paradajz u životu. Čim sam ga probao, odmah sam kupio mikser da napravim gaspaćo. U Barseloni je izbor voća i povrća mnogo veći nego ovde, ali je zato paradajz potpuno bezukusan. Volim da kupujem na Bajlonijevoj pijaci i tako direktno podržim male proizvođače, da direktno pomognem nekoj porodici. Znam poneku reč srpskog, a te starije gospođe koje prodaju robu ne govore engleski, ali se sporazumevamo nekako.

Da li ti se dopada srpska muzika?
– Tu postoji problem jezičke barijere. Turbofolk mi se ne dopada. Moj omiljeni srpski bend je Artan Lili. Bio sam na njihovom koncertu na Beer festu.

Kada bi sutra otišao iz Beograda, šta bi najradije poneo sa sobom?
– Možda zvuči kao kliše ali poveo bih sve divne ljude koje sam upoznao ovde. Imam mnogo dobrih prijatelja. Ili imam sreću da nailazim samo na dobre ljude.

Koliko planiraš da ostaneš u Beogradu?
– Ne pravim više dugoročne planove. Za sada nema nikakvog razloga da odem iz Beograda. Čak razmišljam da kupim sebi stan ovde, pošto živim u iznajmljenom. Beograd je sada moj grad. Nedavno sam bio u Barseloni da bih glasao na izborima. Kada sam sleteo u Beograd dan je bio siv, hladan, depresivan, počinjala je kiša. Dok sam čekao autobus na aerodromu, pomislio sam: stigao sam kući.
(Marina Novović za danubeogradu.rs)