Izdvajamo
Naslovna » BG svaštara » Drugi pišu » Novobeogradsko profesionalno pozorište

Novobeogradsko profesionalno pozorište

Prenosimo intervju sa sajta dominomagazin.com – Nataša Milović govori o prvom profesionalnom pozorištu u ovom delu grada, sceni u Srbiji i modernom društvu.

Kako je nastalo prvo Novobeogradsko profesionalno pozorište?
– Rodila sam se u Novom Beogradu, čitav život ovde živim i odškolovala sam se za pozorišnog producenta, a takođe sam magistar teatrologije i nadam se u skorijoj budućnosti i doktor nauka o dramskim umetnostima. Oduvek sam se pitala zašto nemamo pozorište na Novom Beogradu. Okupila sam nekoliko kolega i zamolila ih da volonterski pokrenemo prvo pozorište: dva glumca, Radeta Ćosića i Vladimira Tešovića, vizuelnu umetnicu i scenografkinju Aleksandru Zdravković, reditelja Marka Kostića. Napravili smo od nekoliko baterijskih lampi, jednog platna i papirnatih lutaka u mesnoj zajednici Studentski grad, bivši Viktor Bubanj, našu prvu samostalnu predstavu „Papirnati Pinter“. Ukratko tako nastaje prvo profesionalno pozorište u ovom delu grada. Od skora nam se priključio i reditelj Dušan Popović i sve više profesionalnih mladih umetnika okuplja se oko različitih savremenih dramskih tekstova koje želimo da postavimo (naročito onih koji nisu do sada postavljani u pozorištu). Od starijih poznatih kolega veliku moralnu podršku smo dobili od naše poznate i nama najdraže glumice Vladice Milosavljević, od legendarnog reditelja Ljubiše Ristića kod koga vrlo često i probamo, od teatrologa Jovana Ćirilova koji je o nama i pisao u svojoj kolumni, od naših profesora i kolega koji su se ovom pozorištu iskreno obradovali. Borivoj Gerzić nam je ustupio besplatno prava svojih prevoda, što nam je naravno mnogo olakšalo da napravimo prvu predstavu.

Gde se održavaju predstave?
– Uglavnom ih subotom od 20 sati održavamo u prostoru MZ „Studentski grad“ u ulici Narodnih heroja 30, osim ako ne idemo na neko gostovanje ili ne uspemo da skupimo sigurnu publiku. To radimo na neke potpuno sumanute načine, tako što zovemo lično, jer nemamo sredstva za marketing u smislu oglašavanja. Uz pomoć ljudi iz medija uspevamo da se izreklamiramo i obavestimo širu zajednicu o našem delovanju. Uprkos lošim uslovima stigli smo da gostujemo i u Mariboru na konferenciji Pinter Aborad: Other Stages Other Rooms, što je za nas značajno međunarodno iskustvo. Igrali smo i na Mikseru u okviru pozorišnog programa, isto tako i po manjim mestima, zatim u OŠ „Ivan Goran Kovačić“, u KPGT-u, zatim na Filozofskom fakultetu u znak podrške blokadi, zatim u klubu Ulični hodač i u Krsmancu, rečju, svuda gde su nas zvali. U samom prostoru mesne zajednice smo sigurno više od pedeset puta odigrali predstavu i ovo je već druga sezona. Prostor ne može da primi mnogo ljudi, ali kada skupimo četrdesetoro ljudi zna da se napravi i gužva.

Šta je Papirnati Pinter?
– Predstava u sebi sadrži četiri Pinterova kratka komada: Viktorija stanica, Glasovi porodice, Još jedno pred odlazak i Gorštački jezik. Papirnat je naš Pinter zato što su lutke sa kojima radimo od papira (rad Aleksandre Zdravković). U simboličkom smislu papirnate lutke mogu da se metaforično uklope u Pinterove likove: građane civilizacije vrlo često senovite, kao lutke od papira u rukama moćnika. Osim toga, forma pozorišta senki odgovara jednoj činjenici, a to je da je Pinter govorio da vidi ‘slike’ koje pretače u komade. Proces pisanja ne potiče od neke apstraktne ideje, već od slike koju on vidi. Komadi koje sam odabrala spadaju u red najangažovanijih njegovih drama, s tim da na prvi pogled to su samo Još jedno pred odlazak (One for the Road) i Gorštački jezik (Mountain Language): Međutim, prve dve, Viktorija stanica (Victoria Station) i Glasovi porodice (Family Voices), dosta govore o rigidnosti zapadne civilizacije: ta rigidnost manifestuje se vrlo često i na suptilne načine – kroz život u velikom gradu, u saobraćaju, u samom nazivu neke stanice i sl. Veoma mi je bilo važno da se pokaže proces u kome se prvobitna ljudska želja za pripadanjem degradira iz komada u komad. Jedino u komadu Stanica Viktorija pobeđuje moć ljubavi, dok ostale tri pokazuju kako direktno društvo sve čini da pokida ljudske veze, uključujući i one sa sopstvenim jezikom. Neki me pitaju zašto je ovo konretno za nas ovde bitno? Mislim da problem bolesti društva zapadnoevropske civilizacije koje smo deo, ne treba lokalizovati. Problem nije više u Turskoj, ili u Americi, ili u Srbiji, problem civilizacije u kojoj živimo je vidljiv na svakom mestu. Bez tog saznanja, ostajemo svedeni na učitavanje samo lokalnih pojava, a to nije bio cilj pri odabiru tekstova niti je Pinter želeo da bude u banalnom smislu političan u svojim komadima.

Kako ocenjuješ pozorišnu scenu u Srbiji danas?
– Pozorište u prestonici je do te mere postalo neizazovno, ne postavlja velika pitanja i uglavnom pluta po površini, nije radikalno. Uvek će za neki kompleksniji komad čelnici pozorišta reći da to ‘publika ne razume’ kao da je u pitanju neko zbunjeno stado, a ne pametni i promišljeni ljudi. S druge strane, svaku će pomodnost nekritički prihvatati. Sve se to dešava zbog očitog komformizma srednje klase, zbog toga što je siromašnima danas pozorište nedostupno. Drugi razlog zašto su pozorišta prazna je iscrpljenost. Narod osim golog opstanka nema više ni dovoljno snage niti interesovanja da se spremi i ode u pozorište ili bilo gde drugde gde može da svoju dokolicu osmisli nekim drugačijim sadržajima od one uobičajene – posao, kuća, nabavka i večera uz očajni TV program. Tako se pozorište u prestonici pretvorilo u razonodu za dokone malograđane. Tu praksu želimo da koliko je moguće promenimo. Verujem da ćemo uspeti uz puno napora i odricanja. Kod nas nema glamura, nema ničeg suvišnog, ne mora uopšte da se troši novac, ako ne računamo dobrovoljni prilog koji nam služi za novu predstavu. Osim toga, i treći razlog postoji koji je u vezi sa dosadom kao ‘neprijateljem pozorišta’. Dosada potiče najčešće od uobraženih pozorišnih ljudi koji su decenijama uhlebljeni u institucije i sami umorni od sebe. Čak se dešava da nemaju više ni radoznalosti da vide to novo pozorište u ovom delu grada. Kada ih zovem obično kažu da im je teško da pređu most zbog lošeg prevoza. Oni koji zaista poštuju rad umetnika, ipak nas posete i ohrabre nas. Neki kao vi ponešto i napišu o nama.

Zašto Novom Beogradu i dalje nedostaju kulturni događaji?
– Možda je najbolje pitati samu opštinsku vlast. Pitati je koja je strategija kulturne politike demografski najveće opštine u gradu, ali i na Balkanu i zašto ne postoji još javni konkurs za projekte u kulturi u okviru lokalne samouprave. Opštinska vlast i Novobeogradska mreža koja je njihova institucija kulture besplatno su nam ustupili na korišćenje prostor u mesnoj zajednici, i zaista smo im zahvalni na tome. Ipak se nadam da će doći dan kada će opštinske i sve druge vlasti grada i republike shvatiti da nama ovo nije hobi i da osim što građani imaju prava na zadovoljenje kulturnih potreba tu gde žive (i mi im to pravo upravo omogućavamo da ostvaruju, bez uslovljavanja), i pozorišni profesionalci imaju prava da rade i žive od svog posla. Nigde u svetu pa ni privatna pozorišta se ne izdržavaju samostalno, već primaju subvencije od državnih fondova.

Planovi?
– Sledeći komad koji radimo uz pomoć sopstvenih resursa je Postojanje (Existence), od Edvarda Bonda (Edward Bond). On je legendarni britanski pisac, poznat po zabranama i cenzurama, po neverovatnom uticaju na pisce pokreta in yer face, pre svega na dramske pisce Saru Kejn i Marka Rejvenhila. Budući da sam sa njim u kontaktu i zbog svoje doktorske teze, uspela sam da priredim prvu zbirku Bondovih novijih drama na srpskom jeziku u izdanju kuće Arhipelag, tako da će knjiga izaći sredinom decembra u isto vreme kada i predstava. Želeli bismo i da dovedemo Edvarda Bonda i predstavimo ga ponovo beogradskoj publici (no, za to su ipak potrebna neka značajnija sredstva).

U međuvremenu sa Papirnatim Pinterom ćemo gostovati 6. decembra u 17.30 u Rexu, u okviru selekcije Off frame festivala, prvog festivala angažovanog pozorišta u Srbiji. Posle Bonda, uradićemo još jedan ciklus Pinterovih još novijih i još političnijih komada iz devedesetih – u pitanju su dve drame Novi svetski poredak i Pepeo pepelu koje je takođe objavila kuća Arhipelag.

Monodrama Marks u Sohou je takođe moja želja da se pojavi na repertoaru, zato što smatram da mnoge generacije treba da se ponovo upoznaju sa filozofom koji nije samo objašnjavao svet, već ga je menjao. Dramu je napisao Houard Zin (Howard Zinn), istoričar koji je poznat po svojoj studiji Narodna istorija SAD, koja je mnogo toga rasvetlila o istoriji iz ugla potlačenih. Zanimljivo je da sam se obratila za pomoć kako fondaciji Rose Luxembrug tako i komunističkim partijama za ovaj projekat, ali nisam dobila nikakav odgovor. To navodim, jer sam uverena da živimo u totalnoj hipokriziji, u ideološkoj konfuziji, i zbog toga će Scena Carina svojom koncepcijom pokušati da bude jedno kontrolno mesto u našoj kulturi, pokazna vežba za mnoge koji se dvoume da li se treba baviti iz ubeđenja umetnošću ili ono što je uobičajeno kalkulantski. Uprkos tome što nas mnogi uveravaju da je naš pokušaj ‘utopijski’ i malo verovatan, iz dana u dan pokazujemo da nisu u pravu.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.