Izdvajamo
Naslovna » BG svaštara » Drugi pišu » Putovanje u osamdesete: noćni život Beograda

Putovanje u osamdesete: noćni život Beograda

Beograd je bio kulturna prestonica tadašnje Jugoslavije. Starije generacije Hrvata i Slovenaca putujući kroz vreme sećaju se da su pre više desetina godina bili euforični fanovi beogradskih diskoteka a danas mladi putujući autoputem nekada nazvanim Bratstvo i Jedinstvo, otkrivaju ono što su njihovi roditelji dobro poznavali – noćni život Beograda.

Početkom osamdesetih nije bilo upečatljive socijalne razlike, Beograd je pripadao Beograđanima, a ljudi iz unutrašnjosti su tek kasnije krenuli u bolji život koji su očekivali u prestonici. Sredinom te decenije stvorili su se inicijalni usluvi za masovnije bavljenje privatnim biznisom i odatle su proistekle osetnije socijalne razlike među sugrađanima. Većina se odevala u domaćim prodavnicama: Kluz, Beko i Prvi Maj Pirot, dok su novostvoreni bogataši vikendom odlazili po garderobu u inostranstvo.

Pojavili su se „šaneri“, koji su donosili firmiranu italijansku garderobu sumnjivog porekla. Estrada je počela da zarađuje do tada neslućen novac kojim su sebi omogućavali da se uveliko razlikuju od običnog sveta. Po garderobi, automobilima, ali i po mestima na koja su izlazili.

Najpoznatiji klub toga doba „Dugu“, projektovao je čuveni beogradski arhitekta Ilija Gligorijević. Klub je bio smešten u podrumu kuće u Sredačkoj ulici, a vlasnik je u njega uložio 200.000 maraka. Taj novac bio je dovoljan da se kupi cela kuća u kojoj je diskoteka nastala, ali ideja je bila jasna – okupiti celokupnu estradu, zvezde šou biznisa, čuvene i bogate osobe koji će ovde za veče ostavljati toliko novca koliko prosečan radnik u fabrici zaradi za godinu dana.

Svako ko nije bio deo ove grupacije osećao se počastvovanim ako mu se omogući da provede veče sa elitom. Međutim, postoji anegdota, po kojoj se jedan čovek nije povinovao svim normama oblačenja i ponašanja koji su vladali ovde. Naime, priča se da je Zoran Radmilović u „Dugu“ svraćao u kućnim papučama da u svom komšiluku popije kafu.

Takmičenje ko će više da potroši za veče održavalo se i na drugom poligonu – u diskoteci „Nana“ na Senjaku. Vlasnik je 1987. godine, da bi privukao elitne posetioce uveo „dress code“ – obavezno odelo, a u „Nani“ se za razliku od „Duge“ nisu mogli čuti „zvuci rodnog kraja“. Najčešći posetioci su bili mladići koji su učili školu na beogradskoj kaldrmi i njihova uparađena ženska pratnja.

Kasnije su počele da dolaze komšije – diplomate čije su rezidencije bile u kraju, pa je mesto dodatno dobilo na značaju. Propusnice su bile obavezne, a ekipa iz JAT-a, s obzirom da se znalo da imaju plate po nekoliko hiljada maraka, ulazili su sa ID karticama JAT-a. Diskoteka je zatvorena početkom devedesetih, kada je Veselin Vukotić (Vesko) ispred nje ubio Andriju Lakonića.

Treću tačku elitnog trougla osamdesetih činila je diskoteka „Taš“, napravljena na ruševinama mnogo slavnijeg „Cepelina“. Sve što važi za „Nanu“ i „Dugu“ važi i za „Taš“ koji je prvi uveo „Čivas separe“ i tako na mala vrata uveo viski psihologiju u Beograd i viski kao simbol noćnog života i atribut socijalnog prestiža.

Akademija (foto: novosti.rs)
Akademija (foto: novosti.rs)

Za razliku od diskoteka koje su primale samo dobro platežnu klijentelu, klub „Akademija“ bio je etapa u sazrevanju mnogih generacija i u njega su išli uglavnom avangardni buntovnici. Ekipa iz elitnih diskoteka najčešće nije htela ni da priviri u ovu rupu jer ih je šokirala i provocirala. Na improvizovanoj bini ovde su svirali Ekaterina Velika, Električni orgazam, Partibrejkersi, Psihomodopop, Toni Montano i mnogi, mnogi drugi.

Ovo je muzika uz koju se nije poštovao princip “držim ruke u džepu i samo te gledam“, već se potpuno otvoreno prilazilo nepoznatim osobama. Novac je počeo da određuje sve, pa i izbor noćnog života .

Tako je 1983. godine kultno mesto beogradskih šminkera „Zvezda“ počela da bije bitku sa ostalim diskotekama. Sa „Akademijom“ koja se nalazila prekoputa nije imala skoro nikakvih dodirnih tačaka i na početku Rajićeve, gde su se nalazile obe diskoteke, mogao si po garderobi da prepoznaš u koji klub dotični ide.

Ako je obukao elegantni sako, znači staće u levi red za „Zvezdu“, a sako mu je najbolja propusnica za ulazak. Članske karte dobijali su samo srećnici i za nju se mesecima tražila veza.

Za razliku od ovih diskoteka, 1980. godine je otvorena diskoteka koja potpuno odudara od navedenih. „Bezistan“, u podrumu današnjeg MC Donaldsa u Bezistanu je bio jedini „dancing club“ koji je radio do 1989. godine. Pojavom italo disko hitova, „Bezistan“ organizuje takmičenje u plesu na kome učestvuju takmičari iz cele Jugoslavije.

Ovde je grupa Zana imala svoju prvu promociju, a Aske i Viktorija uvežbavali koreografiju za Evroviziju. Najpoznatiji gost „Bezistana“ bio je Travolta iz Borče, koji je svoju afirmaciju stekao 1979. kroz „performans“ na Tašu na koncertu koji je Bora Čorba održao povodom odlaska u vojsku.

Tih godina, studenti su uglavnom odlazili u „Bona fides“ na Pravnom i „KST“ na Elektrotehničkom fakultetu. Ovde je retko bilo incidenata, atmosfera je bila akademska a većina posetioca studenti koji su u Beograd došli po akademsko znanje. Osamdesetih je malo mladih ljudi imalo svoj auto pa su patike (najčešće All star), osim što su bile moderne, najudobnije za pešačenje, bile i obavezni deo stajlinga. Iz godine u godinu smenjivala su se mesta za masovna, letnja okupljanja počev od „Šanse“, preko SKC-a, „Sunca“, „Šumatovca“ pa do restorana „Pod lipom“.

Tu nisi morao ništa da piješ, dođeš i stojiš ispred na trotoaru ili se muvaš kroz masu. Oko 21.00, odlazilo se u nekoliko otvorenih diskoteka. „Crveni podijum“ na Kalemegdanu je sredinom 80-ih bilo mesto koje se na radiju reklamiralo kao najveća diskoteka na otvorenom na Balkanu. Kažu da je u nekim večerima bilo i po 10.000 ljudi, a ulaz se plaćao 15 dinara, bez potrebe da poseduješ člansku kartu.

Bez članske karte ulazilo se i u „Bezistan“, diskoteku „London“ i diskoteku na 6. spratu Beograđanke – „Šestica“. Ovde se dolazilo oko 20.00 i ostajalo do ponoći, pa onda noćnim busem – „vampircem“ kući. „Šestica“ je radila 2-3 godine, ali je jedna od retkih koja nije bila u nus prostorijama već je imala prelep pogled na Beograd. Ulazilo se iz Masarikove pa liftom do 6. sprata. Prostor je bio kružno orijentisan, pa se često šetalo u krug i tako proveravalo da li je u međuvremenu stigao neko novi koga znaš.

Ljudi koji su poznavali „pola grada“, postali su lideri u večernjim izlascima i diktirali su način i mesta zabave, na koja se dolazilo masovno. Večernji izlazak se nije dogovarao, ekipa je znala gde se ide svako veče i mogao si samo minus da dobiješ ako ne dođeš. Jedan od vodećih kreatora noćnog života bio je izvesni Đura koji je svoje školovanje u medicinskoj školi na Zvezdari gde je 95 % devojaka, materijalizovao najvećim brojem fanova u večernjim izlascima. Njegov veliki prijatelj Pinokio radio je kao „lift boy“ u Beograđanci na putu ka diskoteci na 6. spratu.

Zbog ograničenog kapaciteta lifta u donjem holu se skupljalo po par stotina ljudi koji su čekali da udju. Pinokio je u masi odabirao lepe devojke i njima davao prioritet na ulasku u lift te ih tako spašavao dugog čekanja. Tako je sticao ženska prijateljstva koja su nadmašivala Đurina i sebe pozicionirao u muškom društvu veoma visoko.

Gira, stjuart Jata, koji je uvek išao sa gomilom stjuardesa, imao je socijalnu dominaciju nad svim akterima noćnog života. Sa svojom ID karticom JAT-a mogao je da uvede svakoga u bilo koji noćni klub u kome je trebala članska karta.

Osim toga on je devojkama bio prozor u svet i način kako da dođu do sitnica iz Njujorka. Bilo je dovoljno da jedan od ove trojice kaže da je na Petlovom brdu otvoren dobar kafić „Bacardi“ i da stotine ljudi iz centra grada krene za njima u hodočašće na periferiju. (B92; Saša Veličković)

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.