Intervju sa Kojom: Šta je dobro, šta nam treba?

Slušati rok je postalo malo zastarelo, s obzirom da je najveći procenat dobre muzike nastajao pre dve, tri decenije. Pa, šta mi to danas slušamo, onda? Slušamo Disciplinu. Slušamo grupu koja odoleva (ne)vremenu i i dalje zna da se suprostavi svojom muzikom i stihovima svima onima koji nisu na njihovoj strani. A to su režim i neukus („Neko mora to da spreči“).

Sa Kojom smo pričali o novinama u Disciplini, o današnjoj sceni i naravno u duhu ove „(na)dolazeće“ – o tome kakva je bila 2013. O tome šta redakcija misli kada kaže muzika, svedoči ovaj intervju.

Novi instrument za nova pokolenja. Zašto baš usna harmonika, a ne trube?
– Mislite verovatno na duvačku sekciju sa kraja osamdesetih u Disciplini kičme. Toga je već bilo – mi se ne vraćamo na staro, trudimo se da uvek idemo napred. Usna harmonika je i ranije bila u razmatranju, upravo posle pomenutog perioda sa duvačima u grupi. Međutim, nisam uspeo da nađem svirača koji bi po mom mišljenju mogao pravilno da doprinese zvuku grupe, sve do prošle godine, kad sam na Youtube-u naleteo na Igora Đekea, koji je na svom nastupu izveo pesmu Discipline kičme „Da li ti znaš za neki drugi ritam?“, što je bilo sasvim dovoljno da ga kroz izvesno vreme kontaktiram. Odmah smo se razumeli, probali par puta i evo ga sad u grupi.

Rok scena u Srbiji živi od bendova koji su nastajali za vreme Novog talasa, onih koji su se poput vas održali nema mnogo. Kako izgleda današnja muzička scena u Srbiji?
– Nema mnogo glasila niti mesta na kojima mogu da se čuju i vide nove grupe, jednostavno ne dolaze do izražaja. Nekad je sa par televizija i tri-četiri radija, bilo mnogo lakše nametnuti se, ali za grupe poput ove, koje su odskakale od opšteg ukusa, uvek je bilo teško. Tada se čovek morao baviti raznim mahinacijama ne bi li se nametnuo i uzbudio mainstream, pa sam tako onomad i napisao na kapi „Najbolji“, da bi javnost reagovala, što se i desilo. S druge strane, nove grupe su se i same potrudile da se zatvore u svoje male kružoke i manje više funkcionišu samo na internetu. Po medijima je rasulo, što se rock’n’rolla tiče, ako i ima nekih specijalizovanih emisija, one su obično bazirane na izboru grupa svojih urednika, koji sastavljaju top liste po svom ukusu i promovišu grupe u kojima im izgleda svira neki ortak, brat od tetke ili slično… Nema ovde prave muzičke industrije, pa shodno tome nema ni ozbiljnije organizacije oko svega toga.

Da li u državi postoje bendovi novijeg datuma koji su uspeli da te impresioniraju (ili bar zainteresuju)?
– Upoznat jesam sa scenom koliko toliko, a već sam hvalio i podržao razne, pa bih ovom prilikom naveo Straight Mickey And The Boyz ili Tristać Orange. Spomenuo bih i nedavni koncert Velikog prezira, koji je bio jako dobar.

Očigledno je vreme za bunt. Čini se da već desetak godina reperi (hip hoperi) pozivaju na bunt, a ne rokeri?
– Pričate sa čovekom čija rock grupa ima pesmu pod imenom „Bunt“, zar ne? Reperi (hip hoperi)? Nisam siguran da je to taj pravi poziv… Osim psovanja i vulgarnosti, što ustvari samo odražava nemoć, nešto baš i nisam primetio britku misao, pritom su mi svi nešto duhoviti i ironični, a kao mnogo ljuti… Lako je biti nasilan i hejtovati, to danas svi rade po ovim komentarima na netu. A ako kojim slučajem negde i ispadne neka zanimljiva rečenica, muzika je obično neadekvatna. Di džejevi mešaju rock, zabavnu, narodnu, metal, turbo, neki domaći disko ili fanki ranih 70-tih, koji, osim što je uvek kuburio sa tekstom, ustvari bio u formi dosadnog jazz rock-a, s čim se new wave svojevremeno s pravom obračunao… Sada je sve to ponovo smućkano, kriterijumi su pogubljeni. Gledam na to starinski, tj. ako se baviš muzikom, muzika je glavna, a tekst je broj dva. Osim toga, što se ove grupe tiče, mi smo se hip hopom bavili pre dvadeset pet godina, ovo danas je samo banalna komercijalizacija onoga što su radili KRS-One, Stetsasonic ili Public Enemy… Stagnacija je prava reč.

Pored stresa, koji su glavni neprijatelji mladih u Srbiji?
– Stres moraš da izbegneš i zaboraviš, nema razloga za isti, samo se treba disciplinovati, sam sa sobom ponajviše. Stoga, neprijatelja je uvek mnogo – ego, frustracija, letargija, to je večita borba, a čovek sam sebi može da bude najbolji neprijatelj, pogotovo kad mu je mutno u glavi.

Iako je Disciplin A Kitschme najbolja domaća grupa svih vremena, u Srbiji je sve više grbavih. Zašto?
– Zato što nisu pažljivo slušali Disciplinu kičme. Naš novi singl „Samo disciplina“ takođe to objašnjava.

Da li si pre tridesetak godina video sebe na mestu na kome si sad?
– Pre 30 godina, tj. evo još malo pa 34 godine, ako se misli na moj početak sa Šarlom, zaista nisam razmišljao o tome šta će biti za trideset godina. No, uvek sam želeo da se bavim ovim čime se bavim. A bavljenje ovakvom vrstom rok muzike koju Disciplina svira nikad nije bilo lako, niti je sad tako, niti će biti ubuduće, ali to nije bitno.

Kojini favoriti

Šta je za tebe Beograd? Da li si emotivno vezan za njega, ili bar za neki kraj u njemu?
– Beograd je moj rodni grad. Ja sam originalno sa Čubure, Crvenog krsta, međutim i Šarlo i Disciplina su nastali kad sam već bio u Bloku 45. Tako da je tu ta čuvena, dvoguba veza Crveni krst – Novi Beograd, znači otprilike današnji autobus 83. Mada moji favoriti u gradskom prevozu su nekadašnja trola 11, linija Crveni krst-Kalemegdan i autobus 16E, koji je iz bloka 45 stizao za deset-dvanaest minuta do Sarajevske. Posle je došao tramvaj i udaljio blok od grada na 35 minuta.

Šta je obeležilo 2013. godinu?
– Lično, nije mi se dopala ova godina, opet je nestalo mnogo prijatelja, te zaista jedva čekam da se ona završi. Ipak, bilo je par jakih koncerata u Beogradu, PIL u bašti SKC-a, James Leg i Kid Congo u Gun klubu, a Disciplin A Kitschme je uvela novi instrument i dobila novog člana.

Ima li kraja iznenađenjima? Šta će sve DaK da radi tokom 2014?
– Ko to zna? Ne bi ni bilo zanimljivo da se sve zna. Sa radošću iščekujem nove snimke i koncerte ove postave Discipline.

Kojina čestitka za 2014:
– Srećna vam nova 2014. godina! (danubeogradu.rs)