Izdvajamo
Naslovna » Izlasci » Izložbe » Izložba fotografija „F20.13“ u NBS
F20.13

Izložba fotografija „F20.13“ u NBS

Od 19. februara (19.00) do 7. marta u holu Narodne banke Srbije (NBS, Nemanjina 17) biće otvorena izložba fotografija „F20.13“. Autori fotografija su korisnici psihijatrijskih usluga.

Izložbu će otvoriti profesor Ljubomir Erić, najpoznatiji po korišćenju terapije slikanjem u psihijatrijskoj praksi u Srbiji. Autor izložbe je fotograf i master teorije umetnosti i medija Stefana Savić. Pisac teksta u katalogu „Srpska sirova fotografija: ‘Autsajderi’ iz psihijatrijskih bolnica“ je književnik Goran Gocić.

Izložba „F20.13“ nastala je kao rezultat radionice sa članovima udruženja korisnika psihijatrijskih službi „Duša“ i „Videa“ na inicijativu Stefane Savić a uz finansijsku podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.

U četvrtak 20. februara od 19.00, u holu NBS, održaće se tribina „Osvrt na saradnju umetnika i korisnika psihijatrijskih službi“. Saradnik na projektu i moderator tribine je psiholog Maša Božović. Učesnici tribine biće umetnici koji sarađuju sa članovima udruženja „Duša“ i „Videa“.

Ovo je prvi projekat te vrste u Srbiji. (danubeogradu.rs)

Stefana Savić: Zašto sam se odlučila da pomognem

U maju 2010.godine sa kolegom Dragoljubom Petrovićem, posetila sam prvi put „Padinjak”, kako se popularno zove bolnica za psihijatriju Dr Laza Lazarević u Padinskoj Skeli. Iako je bio otvoreni dan za medije niko se osim nas dvoje iz „Danasa” – ja sa foto-aparatom a on sa beležnicom – nije pojavio. Dočekali su nas studenti psihologije koji su čistili dvorište bolnice, sadili cveće, farbali zidove. Oni spadaju među retke ljude voljne da pomognu pacijentima u „Padinjaku”.

Kasnije je Dragoljub naslovio tekst „Bolnica na kraju grada”, a meni se činilo da je bolnica na kraju sveta. „Padinjak”, a iza njega jedna velika praznina.

Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Čovek treba da je ozbiljno teskoban da bi tamo dospeo. Ili da je ozbiljno rešen da bi se odvažio da tamo ode. Čak i oni čija su deca, roditelj ili rođaci tamo. Ne samo zato što je bolnica prilično udaljena od grada, već zbog neponovljivog osećaja koji vas obuzme čim ugledate kapiju. Stegne vas nekakav grč, spolja i iznutra, i ne pušta. U vas se useli jak i užasno neprijatan osećaj kojeg ne možete lako da se oslobodite.

Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. S pacijentima niko ne želi da razgovara, da igra lopte. Niko da ih uteši. Oni su nemoćni, a mi ih se bojimo.

Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Mnogim korisnicima usluga dnevne bolnice čak i karta za gradski prevoz predstavlja finansijsko opterećenje.

Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Ali kad jednom do njega doĎete, pa i slučajno, postoje samo dva puta – jedan da se nikada više tamo ne vratite, a drugi da pomognete. Ja sam se odlučila za ovaj drugi.

loading...