Izdvajamo
Naslovna » Izlasci » Pozorište » „Drita“ na sceni Narodnog pozorišta
„Drita“ kao metafora, alegorija, simbol
„Drita“ kao metafora, alegorija, simbol

„Drita“ na sceni Narodnog pozorišta

U ponedeljak 11. aprila na Sceni „Raša Plaović“ nacionalnog teatra, od 20.30 časova, gostuje predstava „Drita“, napravljena u koprodukciji Narodnog pozorišta Niš i Puls teatra iz Lazarevca.

Režiju po tekstu Danice Nikolić Nikolić, inspirisanom dramom „Ne plači, Petra“ Stamena Milovanovića, potpisuje Ksenija Krnajski.

U predstavi „Drita“ igraju: Ana Jovanović (Drita/Ljubica), Aleksandar Marinković (Besim), Jasminka Hodžić (Besarta), Pero Bjeković (Krešnik), Aleksandar Trmčić (Stevan), Jelena Cvijetić (Dara/Zana) i Ivana Nedeljković (Smilja).

Scenografiju je uradio Dejan Pantelić, kostime je kreirala Sonja Kotorčević, a muziku je komponovao Vladimir Petričević.

Predstava je premijerno izvedena 11. marta 2015. godine u niškom Narodnom pozorištu.

„Drita“ kao metafora

Radnja predstave „Drita“ događa se tokom zime 1915. godine. Nakon invazije Centralnih sila na Srbiju, počelo je povlačenje vojske i naroda preko zavejanih albanskih planina do obale Jadranskog mora, odakle su saveznici organizovali transport do ostrva u Jonskom moru. Na putu nazvanom Albanska golgota srpski narod doživeo je jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji. Od gladi, hladnoće i iscrpljenosti umrlo je oko 245 000 ljudi. Dodatni problem predstavljali su česti napadi odmetnutih albanskih plemena na izbegličke kolone.

U ovaj istorijski okvir smeštena je dramatična priča o Ljubici, ženi srpskog oficira, koja je sa još šest žena odlučila da se žrtvuje i ode u albansko selo kao robinja, ne bi li time ispunila ultimatum plemenskih vođa i omogućila slobodan prolaz srpskoj koloni. Drama prati tri godine njenog života u albanskoj kući, tri godine iščekivanja i nade da će muž doći po nju, ali i suštinsko buđenje ženskog bića. Ovo je ljubavna priča u kojoj se prepliću večite teme žrtvovanja, časti, izbora i slobode onda kada pravog izbora nema i kada je svaki izbor, zapravo, nesloboda.

U programu predstave, rediteljka poručuje gledaocima da se ne nadaju da će gledati ratnu priču, bar ne onakvu kakvu očekuju, i upozorava ih da tom prilikom neće doživeti ni patriotsku katarzu, jer za to, kako smatra, postoje druga mesta i neki drugi ljudi.

“Ovo je priča o osvajanju slobode, ali ne vojne, geografske, političke, nego lične. I to iz pozicije žene, kojoj na početku 20. veka sloboda nije davana u nasledstvo kao vezeni jorgan. Radeći ovu predstavu ponovo smo se vrlo intimno suočili sa činjenicom da se do danas malo toga promenilo. Svaki rat se na kraju svodi na antičku tragediju, gde se neko žrtvuje za ‘viši cilj’, a neko biva kolateralna šteta tuđih viših ili ličnih ciljeva. U svakom ratu žive i umiru neki tužni ‘mali’ ljudi koji, kao kod Čehova, vole nekog ko ne voli njih, ili se prema svojim osećanjima odnose preskromno, ili prebahato”,  smatra Ksenija Krnajski.

Prema njenim rečima, iako su Srbi i Albanci junaci ove priče, to je samo simbolično.

“Mogu to da budu i kauboji i Indijanci, Ahajci i Trojanci, Izraelci i Palestinci… Heroji i antiheroji imaju iste želje i iste probleme, putevi koji vode do cilja su samo različiti. Ako glavnu junakinju posmatramo kao metaforu zemlje (one koja rađa plodove, ali i one koja ratuje i u političkim previranjima često gubi svoj identitet), ova će nam se melodrama odmotati kao alegorija Velikog rata, velikog stradanja pojedinca, ali i naroda, koji kroz istoriju prečesto biva žrtvovan za neke papirnate i sebičlukom natopljene, zlokobne ideje”, ocenjuje rediteljka.

(danubeogradu.rs)

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.