Izdvajamo
Naslovna » BG svaštara » Obrati pažnju! » Intervju Mladen Mitrović: Film je antibiotik!
film

Intervju Mladen Mitrović: Film je antibiotik!

Ostvarenje reditelja Mladena Mitrovića (55) „U potrazi za snom“, večeras otvara Beogradski festival dokumentarnog filma, “Beldocs”.

Mladen je  rođen na filmskom setu u Sarajevu, a studije filma završio je u Zagrebu.  Posle 20 godina pauze, vraća se filmu i to kroz dokumentarnu formu.

Film koji večeras otvara festival sniman je pet godina u 12 različitih zemalja.

To je multietnički regionalni filmski projekat koji prati junake, nekada diplomskog filma „Haustorče“, a danas, 20 godina kasnije, oni su junaci ovog dokumentarnog filmskog ostvarenja.

Sa Mladenom smo razgovarali pred večerašnju premijeru:.

Šta je film zas vas?

– Film je antibiotik. Način da se lečiš. Film treba da bude neka svetla zvezda, da pruža šansu.

To znači da treba da ga konzumiramo tri puta dnevno na svakih osam sati?

– Možda može i jednokratna upotreba, na nivou detoksikacije ili jačanja imuniteta, u medicinskom smislu. U filmskom smislu to je ustvari, neka vrsta katarze, pročišćenja.

Kako ste izdržali 20 godina bez filma?

– Moj najveći problem je što nisam realan vremenu. Percepcija vremena mi je tragična. Imam problem što mislim kao da ću živeti 400 godina. Takva mi je dinamika tako sam rasporedio život. Diplomski film o svom detinjstvu sam uradio ’87. godine. Majka mog druga je predavala u osnovnoj školi “Bratstvo i jedinstvo” i tu smo uradili kasting, da bih zatim otišao u vojsku. Posle vojske radio sam omnibus film, koji je osvojio arenu u Puli. Kada je počeo rat, početkom devedesetih, krenuo sam u Australiju, a zadržao se u Beogradu, kao izbeglica. Bavio sam se advertajzingom zbog egzistencije. Nisam hteo ni pokušavao sve te godine da radim na filmu, ali sam za njim čeznuo. Tokom rata i posle, u atmosferi beznađa i depresije nisam mogao ni da razmišljam o filmu. Nisam mogao da napravim film na taj način. I tako sam ušao u voz kojim sam putovao 20 godina i kad sam izašao na stanici shvatio sam da se sve promenilo. Sa 55 godina sam snimio debitatnski film koji je u Sarajevu osvojio nagradu publike.

Kako biste nam ukratko opisali film?

– To je univerzalni film o životu koji se stalno obnavlja i postoji i kad tad negde ponovo proklija. Suočavanja s prošlošću je sećanje na lepe stvari i detinjstvo. Ne spominje se ni u jednom momentu ko je koje nacionalnosti, već junaci pričaju o svom detinjstvu i doživljavaju katarzu. Ovo je dokumentarna bajka koja nosi sirove, čiste emocije. Priča o izgubljenom detinjstvu koje ipak pobeđuje svet odraslih, a prava igra počinje tek na sat i po filma sa fudbalskom utakmicom igrača i drugara iz detinjstva koji će ponovo zajedno da zaigraju posle 20 godina. Kada se ljudi posle rata ponovo povežu njihove veze postaju čvršće i jače. Film je u dva navrata predložen da bude deo nastavnog programa.

Koja bi bila vaša poruka, našim čitaocima?

– Sve što možete u ovom životu ne ostavljajte za sledeći. (danubeogradu.rs; Sanja Tišma)

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.