Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Izdavačka kuća Kreativni centar objavila je knjigu „Slamnata koliba“ koju je napisao Cao Vensjuen, dobitnik Nagrade „Hans Kristijan Andersen“ za 2016. godinu.
Slamnata koliba
Daleki istok, godina 1962, zabačeno selo u kineskoj provinciji. U sredini sela – slamnata koliba, iz nje se ispredaju priče od svile i sumraka, s tajanstvenim zvukom frule i ledom mesečine, priče od pahulja i latica ruža… ali i s gorčinom pelina i katranske tame. Sve je pomešano, kako to život nosi, jer je slamnata koliba mesto odakle on počinje i uči se; to je škola, metafora obećanja i nade u budućnost. U to nepopustljivo doba budućnost su deca, a jedno od njih, Sang Sang, priča o odrastanju, o selu, narodu, o vremenu kad…
Nije bilo struje. Samo je kuća Sijaokangovih imala petrolej za osvetljenje.
Nije bilo bicikala. Samo ga je dečak Du imao i vozio praćen bezbrojnim pogledima, koji poput noćnih leptira srljaju na plamen sveće.
Nije bilo radio-aparata. Nije bilo igračaka. Nije bilo privatnosti; teškoće pojedinaca rešavalo je celo selo. Nije bilo tajne koja se ne bi prozrela brzo i koja bi isplivala na površinu kao patke ponete vetrom kroz trsku.
A bilo je previše tegoba i rada. Prefinjenog prijateljstva. Mora dobrote. I poneka močvara zla.
Bilo je previše tvrdih zakona i istorije koja je zabadala nos u pojedinačne sudbine.
Bilo je previše napora da se u tu paorsku sredinu uvede više znanja i umetnosti. Bilo je predstava i koncerata. Njih su pratili svi seljani noseći stoličice da sednu na njih i da čeznu.
Bilo je arhetipskog napora da se još u detinjstvu stekne snaga za borbu s teškim točkom života; pred njim zadržati snagu i ponos – to je moto ovog osvrta na detinjstvo. Sang Sang tka priču o svima, a da pritom sam još nije utvrdio i nije znao da li svi ljudi odrastaju u smeni lakoće i napora, sreće i tuge, nade i beznađa.
To se posebno vidi tokom najvećeg iskušenja koje se postavlja pred njim. U bolesti on otkriva da život nosi lepotu koju mnogi ne vide, upravo zbog nejasnog straha od bitisanja koji tu lepotu prati kao senka.
Jin i jang.
„Odgajila me je baka. Pamtim je ne zbog toga što je znala kad mi je toplo ili hladno, kad sam gladna ili sita, već što me je učila da pobedim teškoće. Kad bolje razmislim nije mi dala mnogo saveta. U mom sećanju urezane su samo reči – NE BOJ SE! To blago mi je ostavila“, kaže Ven Jouđun, lik iz ove knjige, koja mi sa tim vrijućim životom u sebi najviše liči na školjku koju su tukli vetrovi i vreme; ona je naizgled gruba, a ispod oklopa krije biser i njegovo svetlo ispušta na trenutke kao sjaj koji dopire iz dalekih vremena.
(Vesna Aleksić, pisac za decu i mlade)
