Izdvajamo
Naslovna » BG svaštara » Danas nema nauke bez tehnologije

Danas nema nauke bez tehnologije

Intervju sa dr Milijanom Komad

Krajem avgusta ove godine, ISIA fakultet za dizajn, smešten u vili Stroci u Firenci, pretvoren je u transdisciplinarnu laboratoriju nauke, umetnosti i dizajna. Učesnici su stvorili „BAOTAZ“, kolaborativnu platformu, interaktivnu instalaciju i nosivu konstrukciju, koja je omogućila korisnicima da na svojim telima osete emocije koje se u određenom trenutku dešavaju na socijalnim mrežama na temu „Život – habitus“.

Kakvi su međusobni odnosi umreženih stanovnika planete? Šta je „augmentovani“ osećaj? Kako se razvija osetljivost/čulnost za estetsku, neuro-psihološku i socijalnu povezanost umreženih stanovnika planete? Da li je svaki digitalni trag koji ostavimo u etru „zajedničko dobro“? To su glavna pitanja kojima se bavila skupina probranih umetnika, naučnika, dizajnera, arhitekata, filozofa, inženjera, fizičara, programera i pravnika iz više od deset država na letnjoj školi „La Cura“, predvođena umetničkim tandemom koji su činili Salvatore Jakonezi i Orijana Perziko. Finalni rad je prikazan na XXI Trijenalu u Milanu, od 2. do 5. septembra 2016, u okviru programa „Podeli znanje“.

Naša doktorantkinja digitalnih umetnosti, Interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu, Milijana Komad, jedina je iz naše zemlje bila učesnica škole „La Cura“ i ovogodišnjeg projekta „BAOTAZ“, i smatra da bi osnovnu ideju ovog projekta trebalo primeniti i u Srbiji.

Šta su „La Cura“ i BAOTAZ?
Cilj „BATOZA“, projekta škole „La Cura“ je deljenje informacija. U trenutku kad se priključimo našim telefonima ili kompjuterima na internet postajemo svesno ili nesvesno povezani sa celom planetom. Ideja da algoritam koji nam je pružio Salvatoreov, Human ekosistem iskoristimo za hakovanje socijalnih mreža i izvlačenje podataka: o tome šta ljudi pričaju i o čemu misle, kako se osećaju i kako to izražavaju lokalno i globalno na socijalnim mrežama (Fejsbuk, Tviter i Instagram) o temama koje su nas zanimale: život, smrt, habitus… Te informacije smo odlučili da kroz psihološku podelu kruga emocija Roberta Plučika kategorizujemo i pretvorimo u pokret, svetlo i zvuk. Napravili smo kapu koja je imala elektromotore, led, svetla, koja je bila eksterni dodatak nova proteza telu pomoću koje svako može da oseti kakve su emocije planete po pitanju neke teme, u zavisnosti od jačine titraja svetla i vibracije motora.

Kakva priča se krije iza letnje škole „La Cura“?
Osnovao ju je Salvatore Jakonezi, multimedijalni umetnik sa svojom partnerkom i Orijanom Perziko 2012. godine kada je ustanovio da ima rak mozga. Bio je u bezizlaznoj situaciji koju je odlučio da preokrene u svoju korist, hakovao je svoje podatke iz bolnice i stavio ih na svoj sajt. Tražio je odgovore i želeo je da bude njegovo zdravstveno stanje bude dostupno svima. Ni sam nije očekivao da će to da toliko odjekne u javnosti. Za kratko vreme ga je kontaktiralo oko pola miliona ljudi koji su bili inspirisani njegovom pričom. Javili su mu se umetnici koji su pravili rad inspirisan njime, bilo je ljudi koji su sa njim podelili slične priče, bilo je naučnika i doktora/hirurga koji su mu ponudlili razna rešenja, a bilo je i ljudi koji su se samo javili da mu pruže podršku. Nedugo zatim on je našao rešenje kroz kompleksnu operaciju. Sad je dobro, a ta interakcija cele planete koja je senzibilisala njegov problem, inspirisala ga je. Tad je počeo da radi na svom projektu Human ecosystem, algoritmu koji skuplja i deli znanje, što je dovelo do toga da se osnuje ova letnja škola. Dakle ne iz komercijalnih, već samo iz humanih pobuda je nastalo sve ovo.

Čime ste se tamo bavili, odnosno, šta je to što Vam je posebno privuklo pažnju?
Bavila sam se logičko-teorijskim, ali i praktičnim delom kreiranja rada. Bilo je jako zabavno u isto vreme i naporno jer je sve trebalo uraditi za kratko vreme. Mislim da sam jako mnogo naučila o sebi i o onome šta treba da predstavlja umetnost danas. Neverovatno novo osećanje koje smo uspeli da simuliramo otvorilo je i nova polja za istraživanje, ne samo nama umetnicima već i sociolozima, psiholozima i lekarima.

Kako bi bilo moguće sprovesti ovako nešto i u Srbiji?
Nama ne fali entuzijazma ni ideja, ali mislim da nam fali podrška države i Ministarstva za kulturu, jer kultura je osnova i odrednica svake zajednice. Realnost je da smo se izgubili između borbe za egzistenciju i rijaliti emisija koje nas bombarduju sa svih strana. Mislim da kao zemlja imamo neverovatne potencijale koje nažalost ne koristimo u potpunosti. Kad bi svako od nas učinio samo po jednu stvar za svoju zemlju, mislim da bi bili najbogatija zemlja na svetu, u svakom smislu.

Zašto je važno da se tako nešto sprovede i kod nas?
Ideja projekta zasniva se na transparentnom širenju informacija i mišljenja sa mreža, kao i podataka za koje mislimo da su tajni, a ustvari se prodaju javno. Cilj je da ti podaci postanu dostupni svima, a ne samo marketinškim kompanijama koje na osnovu toga imaju informacije o svakom korisniku društvenih mreža ponaosob, a korisnike potom profilišu i targetiraju, što dovodi do različitih manipulacija i malverzacija u digitalnom prostoru.

Koji je značaj ovih saznanja za Vas i za našu javnost?
Danas kada preovladavaju digitalne tehnologije i javno mnenje se formira na osnovu informacija koje nalazimo na društvenim mrežama, istraživanje impulsa javnosti je od krucijalne važnosti, a takođe i prezervacija tajnosti istih. Sloboda govora, a istovremeno i anonimnosti, danas više ne postoji. Ljudi često nisu svesni koliko smo povezani, tj blizu jedni drugima. Klik miša je dovoljan da virtuelno pređemo milione kilometara i da postanemo šta želimo. Objedinjeni um – nova deviza sadašnjice je ono što nam predstoji u trci ka transhumanizmu tj. novom čoveku. Ustvari, trka je odavno počela samo je do nas šta ćemo da uradimo u njoj, da je prekinemo ili da nastavimo ili kojim putem da idemo.

Na koji način se danas povezuju umetnost i kultura sa naukom i novim tehnologijama? Zašto je to bitno?
Poštovanje prema starim uzorima svakako treba da postoji jer to je naše nasleđe koje treba da čuvamo i prenosimo dalje na generacije koje dolaze. Nove tehnologije koje su aktuelne sad počele su da se oslanjaju na umetnost i umetničke projekte. Došlo je do sinergije umetnika tj. do novih umetnika koji su u isto vreme i naučnici, programeri, doktori, pravnici… Nema više jedne struke jednostranog obrazovanja. Da bi živeo i radio morate biti svestrani i da razmiljate višekanalno. Danas nema nauke bez tehnologije i svega toga bez bar nekog vida umetnosti. Bojim se da je danas u Srbiji najveća umetnost življenje i preživljavanje, ali u isto vreme se i nadam da ćemo se pokrenuti od toga.

Video možete pogledati na ovom link-u

Intrejvu uradila Julijana Vincan

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.