Prošle nedelje je u KC Grad održana promocija novog romana autorke Olivere Zulović Sto posto tuđa posla u izdanju Kreativnog centra.
Na promociji su, pored autorke, učestvovali urednica knjige Maša Tomanović i književni kritičar Ivan Isailović. Roman Sto posto tuđa posla govori o očevima, sinovima i drugim šansama, ali i o prijateljstvu, promenama i mogućnosti da osećaj usamljenosti prestane – jer na svetu nismo sami, iako to često zaboravljamo.
O ovoj knjizi razgovarali smo sa Oliverom Zulović, koja je za svoju prvu knjigu Priručnik za solidan život dobila je Nagradu Politikinog zabavnika za najbolju knjigu za mlade u 2023. godini.
Šta vas je inspirisalo da napišete roman Sto posto tuđa posla?
– Moja tema je solidarnost u eri trgovaca i potpunog individualizma. Osim toga, stalno se vraćam specifičnim okruženjima i okolnostima u kojima ljudi odrastaju, a koje svakog od nas formiraju. Međutim, niko ne ume da odredi do koje tačke. Ne znamo zašto su nekog određeni događaji u detinjstvu učinili boljim, a isti ili slični događaji nekog nisu. Ta kompleksna matrica me zanima i zbog nje volim da pišem. Osim toga, želim da ljude koji su imali tu sreću da ih velika muka zaobiđe podsetim na to da ima ljudi koji nisu bili te sreće.
Glavni likovi romana, Danilo i Grubor, dolaze iz veoma različitih porodica. Kako ste gradili likove i zašto vam je bilo važno da se njihove porodice razlikuju?
– Danilo je dete iz porodice sa uobičajenim problemima – roditelji previše rade i česte su sitne razmirice – i to nam je uglavnom sve poznato. Ali Grubor, on dolazi iz nekog drugog sveta, u kojem ne važe ista pravila i gde ne postoji detinjstvo u klasičnom smislu. Iako su različiti, kroz avanturu, ali pre svega kroz prijateljstvo, obojica nalaze ono što im je važno. Pozadine njihovih života govore različitim jezikom, a njihovo prijateljstvo istim.
U romanu se otvaraju važna pitanja: kada dete treba da se umeša u tuđa posla i šta su uopšte tuđa, a šta naša posla. Koju biste poruku želeli da roditelji i nastavnici prepoznaju u ovim pitanjima?
– Na prvom mestu, volela bih da nastavnici nekada prećute kada primete da deca prepisuju jedna od drugih. Neka im progledaju kroz prste, jer kako kaže razredna iz knjige – tako se stvaraju veze koje su temelj čovečanstva. Volela bih i da se podsete da kad neko napadne slabijeg, uništava prirodu ili nanosi bol životinjama – to jesu naša posla. Mešanje u tuđa posla tada postaje naša dužnost i obaveza. Škola bi tome morala da uči decu, to je nešto najvažnije čemu može da ih nauči.
Otrovane mačke na pijaci pokreću detektivsku istragu, a time i radnju romana. Zašto ste za pokretački motiv izabrali baš ovu situaciju i šta ona otkriva o svetu odraslih iz perspektive dece?
– Trovanje mačaka, koje u mom romanu predstavlja pokretački motiv, nametnulo mi se kao događaj iz kojeg se mnogo toga može zaključiti i o ponašanju dece i o ponašanju odraslih. Deci je važno da otkriju trovače više nego odraslima. Kako odrastamo, postajemo sve manje osetljivi na ovakva i slična dešavanja oko nas.
Vaše knjige imaju specifičnu atmosferu – ozbiljne teme su prožete humorom. Kako dok pišete pronalazite ravnotežu između različitih lica detinjstva?
– Tražim smešne uglove u teškim pričama. To često rade deca. Pošto pišem iz njihove perspektive, humor mi se sam nameće. Zato se za decu može napisati ovakva knjiga, tj. o važnim i teškim temama govoriti kroz humor. To je onda za čitaoce dobro jer mogu da se i nasmeju i da se zamisle na istoj stranici.
Ilustracije Jakše Lakićevića romanu dodaju na zagonetnoj, gotovo filmskoj atmosferi. Kako je izgledala vaša saradnja i kako ste se opredelili za crno-belu ilustraciju?
– Kada je urednica Maša Tomanović predložila da uvedemo ilustracije u knjigu, imala sam malu dilemu, ali čim su stigle prve slike znala sam da sa Jakšinim ilustracijama nećemo pogrešiti. Likovno je prikazao scene iz romana upravo onako kako sam ih ja zamišljala dok sam pisala. (KC)
Dan u Beogradu osnovan je 2011. godine i jedan je od najčitanijih lokalnih portala u Srbiji. Osnivač i glavni urednik je Nenad Mandić – Ah Neša.
