U izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljen roman Tajna telefonske govornice, koji se bavi važnošću čitanja.
Autorka ove uzbudljive, intrigantne i zanimljive knjige polazi od toga da deca ne vole da čitaju i da, nažalost, ne čitaju. Ali, uverava nas Mijase Sertbarut, ako su podstaknuta na pravi način, deca će uspeti da otkriju magiju književnosti.
Mijase Sertbarut, jedna od najistaknutijih savremenih turskih pisaca za decu i mlade, rođena je 1963. godine u Džejhanu u Turskoj. Odrasla je uz bajke Kemala Orhana, romane Žila Verna i priče o anadolskim pastirskim psima. Završila je studije turskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Gazi. U svet književnosti zakoračila je pišući radio-drame, a kasnije i priče, romane i bajke.
Napisala je više od 50 knjiga za decu koje su prodate u preko dva miliona primeraka. Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada, a bila je nominovana i za dve najznačajnije nagrade za dečju književnost – Nagrada Astrid Lindgren (2016) i Nagrada Hans Kristijan Andersen (2024). Svake godine susreće se sa hiljadama mladih čitalaca – od učionice do sajmova knjiga.
Tajna telefonske govornice jedan je od najčitanijih savremenih turskih romana za decu. Do sada je prodat u više od 300.000 primeraka samo u Turskoj, a prava za objavljivanje prodata su na 17 jezika, među kojima su korejski, arapski, albanski, italijanski, kineski, španski, slovački, ukrajinski, azerbejdžanski, slovenački, tradicionalni kineski, portugalski, češki, srpski i drugi.
U okviru ovogodišnjeg programa Books at Berlinale (Knjige na Berlinalu) predstavljen je i roman Tajna telefonske govornice, jer je ocenjeno da poseduje snažan potencijal za filmsku adaptaciju. Za učešće u ovom programu svake godine se prijavi veliki broj izdavača iz celog sveta, ali samo mali broj naslova bude izabran. Dečje knjige se retko nađu među njima, što dovoljno govori o posebnosti ovog romana.
U saradnji sa agencijom iz Turske Silva Literary Agency prenosimo vam intervju sa Mijase Sertbarut o ovom romanu u kome autorka pokreće važne i aktuelne teme, kao što su pitanje pravde, istine i laži, ali i odnos između veštačke inteligencije i sveta književnosti. I ne samo to, pokazuje nam koliko je važno kritički čitati i razmišljati o pročitanom. Na kraju romana čitaoci otkrivaju veliku istinu: „Svet priča je magičan i može nas odvesti gde god poželimo“.
Kako je nastala knjiga Tajna telefonske govornice? Šta je bila vaša polazna tačka u pisanju?
– Možda zvuči pomalo neobično, ali moja polazna tačka zapravo je bio nedostatak vremena. Imala sam toliko susreta sa decom i gostovanja u školama da jednostavno nisam stizala da pišem. U knjizi Tajna telefonske govornice provlači se misao da se za ono što nam je zaista važno uvek može naći vreme. Razmišljajući o tome, postavila sam sebi pitanje: „Kako mogu da stvorim više vremena za pisanje?“ Tada mi je sinula jedna kreativna ideja – da spojim metafikciju s kratkim pričama koje mogu da pišem i u trenucima kada nemam mnogo vremena. Taj postupak mi je omogućio više prostora za stvaranje, ali je istovremeno doveo i do nastanka zaokružene i čvrsto povezane priče.
Šta je tema ove knjige i koje ste pripovedačke postupke u pisanju koristili?
– Volim tehniku sastavljanja različitih delova u jednu celinu, iako u tome nisam naročito vešta. Ova knjiga mi je, međutim, delovala kao šarena tkanina satkana od priča. Čini mi se da sam u književnosti uspela tamo gde nisam sa iglom i koncem.
Knjiga sadrži pet priča koje su povezane metafikcionim okvirom. Kineski pisac, koji se obraća na krajnje neobičan način, iz daljine, započinje komunikaciju s dečakom Ilhamijem, a kroz njihove razgovore pratimo doživljaje brojne dece. Među njima su deca koja rade, deca koja se nalaze u zatvoru, hrabra deca, ali i ona koja žele da se školuju a to im nije omogućeno.
U pedagogiji postoji pravilo da učenje treba da teče od jednostavnog ka složenom. Isto važi i za razvijanje ljubavi prema čitanju. Tajna telefonske govornice na početku deluje kao zbirka zasebnih, jednostavnih priča. Međutim, kako čitanje odmiče, čitalac počinje da se pita da li je Juan Huan zaista stvaran. Upravo u tom osećaju tajne i neizvesnosti počinje prava čarolija čitanja. To je trenutak kada književnost otkriva svoje dublje i složenije slojeve.
Šta smatrate neizostavnim elementom koji svaka dečja knjiga danas treba da sadrži?
– Emocije. Bez obzira na godine ili mesto u kojem živimo, svi smo emotivna bića. Upravo nas emocije najdublje povezuju. Kada dete čita knjigu i istinski oseti ono što osećaju junaci – bilo da je reč o strahu, tuzi ili radosti – ono razvija empatiju. Ali emocije ne smeju biti površne, potrebno je da budu utkane u priču iskreno i uverljivo.
Vaše knjige su spoj humora, mašte i društveno važnih tema. Kako ste razvili takav način pripovedanja?
– Pisci i izdavači dečje književnosti često zaziru od tema koje ukazuju na društvene probleme. Međutim, i deci su takve priče potrebne. Ne bi trebalo da ih potcenjujemo rečenicom: „Deca to ne bi razumela.“ Naravno da razumeju. Na kraju krajeva, živimo jedni pored drugih, gledamo u iste ekrane i hodamo istim ulicama.
Knjigu je ilustrovala Zulal Ozaturk, a sa turskog jezika je prevela Irena Stojanović. Ovo izdanje objavljeno je uz pomoć Ministarstva kulture i turizma Republike Turske.
Dan u Beogradu osnovan je 2011. godine i jedan je od najčitanijih lokalnih portala u Srbiji. Osnivač i glavni urednik je Nenad Mandić – Ah Neša.
