Roman „Svakim časom sve je manje vremena“ Antonija Tabukija prevele su sa italijanskog za Deretu Elizabet Vasiljević i Ana Srbinović.
Sedamnaest muškaraca ispisuje isto toliko izuzetno oblikovanih pisama – čas nežnih, čas ogorčenih – usamljenih monologa koji se razlivaju ukrug, a sva svedoče o jednoj ljubavnoj priči i o očajničkoj potrebi za odgovorom koji možda nikada neće stići.
Svako pismo donosi zasebnu ispovest: o ostvarenoj ili neuzvraćenoj ljubavi, o žudnji ili zasićenju, o sreći koja se rasipa ili o gorkom razlazu; o početku koji obećava i nepovratnom kraju. U završnici, sabiranjem tih jednostranih, ispovednih glasova u polifoniju, osamnaesto pismo uvodi neočekivanu perspektivu: ženski glas, istovremeno udaljen i neumoljiv, ali prožet saosećanjem.
Postepeno postaje jasno da u ovim pismima nešto suštinski nije u redu: pejzaži izmiču stabilnosti, primaoci deluju zamenjeno, pošiljaoci kao da nestaju, a vremenski tok se izokreće – prošlost i budućnost kao da menjaju mesta, pa pisma stižu prerano ili prekasno u odnosu na smisao koji nose; nalik savršeno komponovanom filmu u kojem je jedino montaža poremećena.
Upravo na toj tački narušene narativne stabilnosti postaje vidljivo da se Tabuki oslanja na epistolarnu književnu tradiciju koju najpre afirmiše kao narativni model, a potom je razlaže i problematizuje, dovodeći u pitanje njene ustaljene konvencije i stabilnost.
U središtu dela ostaje ideja slomljenosti: sudbine koje se, uprkos prividnim razlikama, sabiraju u isto iskustvo rasutog identiteta i promašenog vremena. Ovo je, u suštinskom smislu, antiprustovski roman – jer izgubljeno vreme ostaje nepovratno, a povratak u prošlost, ma koliko ona opsedala sadašnjost, zauvek ostaje nemoguć.
Roman „Svakim časom sve je manje vremena“ je dobio prestižnu francusku nagradu za stranu književnost Frans kultur (2002).
Dan u Beogradu osnovan je 2011. godine i jedan je od najčitanijih lokalnih portala u Srbiji. Osnivač i glavni urednik je Nenad Mandić – Ah Neša.
