Priče o Beogradu: Kaja, Beograd i dobri Amerikanac

U sredu, 25. januara od 19.00, u kuli Nebojša, u okviru projekta „Priče o Beogradu“ Mirjana Đurđević govoriće o knjizi „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. O knjizi će govoriti i Anđelka Cvijić.

Mirjana Đurđević je atipična spisateljica. Njena proza ne pripada krimi-romanima, iako se žanrom poigrava. Njeni romani nisu ni tipično žensko pismo, kao što ni njene glavne junakinje nemaju sličnosti sa korpusom ženskih likova u srpskoj prozi. „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ nije klasičan istorijski roman, iako obuhvata period 1927–1945, prateći kratki istorijat suživota Beograđana sa Kalmicima, budističkom zajednicom koja se bežeći od Oktobarske revolucije doselila na ove prostore, a potom opet, bežeći pred nacizmom, nestala, a da nije ostavila gotovo nikakvog traga, čak ni u sećanjima samih Beograđana koji za njih kao da nisu ni znali. Glavna junakinja, radoznalog i emancipovanog duha, energična spisateljica Mica Đurđević, alter ego same autorke, izdvaja se kao veoma atipična pojava u svom angažmanu da pomogne kalmičkoj devojčici Kaji, takođe, liku veoma osobenog karaktera.

Mirjana Đurđević na svoj duhoviti način provocira savremenog čitaoca da preispita sopstvene stavove i navike da se stvari posmatraju pojednostavljeno, tipološki, iz ugla uvreženih predstava i predrasuda. U tom smislu, „priča o Beogradu u kome ste propustili da živite“, kako glasi podnaslov romana, doživljava se i kao priča o Beogradu u kome upravo živimo i koji se odista ne razlikuje mnogo od onog pređašnjeg u nekim glavnim crtama na koje se roman fokusira. (danubeogradu.rs)

(Odlomak iz knjige…)

3. Čas fehtovanja

Prethodna godina nikome ništa dobro nije donela, razmišlja g-đa Đurđević dok, nekako previše dostojanstveno, hita uz Njeguševu ulicu, jednog kišovitog martovskog dana 1928, kasno po podne, s muškim amrelom u rukama. Žuri kući sa redovnog zbora regulacijske grupe Društva za ulepšavanje Vračara, opet se podžapala s nekim nazovigraditeljima koji su na mišljenje doneli regulaciju po kojoj nameravaju da pomere vodovodski reservoar sa ćoška Ivine i Vojvođanske, samo ne kažu gde će da ga pomere, njoj naglavu, i kako, a da na tom mestu dignu palatu za jednog skorojevića i velikog profitera Velikog rata, baš mu je ta parcela za oko zapala! Kao da je to s velegradskim instalacijama pljuni pa zalepi! rekla im je da s tim projektom bolje odu na Dedinu, tamo je bolje društvo, ono što još praziluk gaji pod pendžerom mesto lepog Jove i minđušice. A i beli dvori se sve u šesnaest dižu u prvom komšiluku. Tamo im vodovod i kanalizacija još dugo neće smetati, taj njihov investor može da nastavi da vrši nuždu u strnjikama poviše sopstvenog bunara, kako je i navikao. Uostalom, nek rade šta hoće, samo nek poštenom i pristojnom svetu na Vračaru ne pomišljaju da pipaju instalaciju, inače će ona lično džumbus u opštini napraviti. Većina se složila sa njom i regulaciji je odbijeno pozitivno mišljenje, ali se čak i u Društvu uvek nađe pokoji oportunista pa je, odovud-odonud, došlo i do teških reči. Arh. Jovanović joj je u jedan mah prekonosirao da sa svojim republikanskim uverenjima ide negde drugde da agituje, što bi bilo samo podlo, da nije i opasno. On ni dan-danji ne može da joj oprosti što je odabrala nešto starijeg svršenog studenta tehnike, inžinjera Đurđevića, umesto njega, kolege sa grupe za arhitekturu s istorijom umetnosti, na Sorboni, pre… nešto godina. Ona sebi ne može da oprosti jedino što se udala pre nego što je studije arhitekture i svršila, makar bi sad ovima mogla malo jačim argumentima nego što je džumbus u opštini da začepi usta. Ali se bila pobojala da joj za tih godinu dana, koliko joj je bilo ostalo, mladi i perspektivni sin industrijalca iz Smedereva ne utekne, pa ga je promptno privenčala. Eeh, mlados-jutros, što kazao jedan Ciga sa Smederevskog đerma. Arh. Jovanović iz njihovih negdašnjih bliskih druženja po Latinskom kvartu odlično zna da njena uverenja.

I jesu republikanska, ali da o tome javno govori, pa čak i u „žaru stručnog sukoba mišljenja“, neviđen je bezobrazluk! „O, mater ti motorizovanu!“, opsova i povuče se natrag na trotoar, nedovoljno brzo je isturila otvoren amrel pred sebe kao štit, jedan se auto-taksi sjurio niz Beogradsku prema
Slaviji, ne gleda kud ide, ajd’ što ju je uprskao, ali lako ju je mogao i pogaziti, samo da nije pazila, ovako sakatu.

Vala baš sakatu, prethodna godina nikome ništa dobro nije… Letos, samo desetak dana nakon što su Pidžin i g-đa Prins otputovali za Sautempton, gde su se ukrcali u „Mauretaniju“ i zaplovili put Njujorka, dakle, otprilike kad su bili na pola okeana, i na dobrom putu da osvoje još jedan cordon bleu, ona je s motorbiciklom upala u jarak, na Kragujevačkom drumu, pred samim Jajincima. Povredila je leđa, malo je falilo u gipsanom koritu da zaglavi. Sada je znatno bolje, ali joj je propalo letovanje u Dubrovniku, tradicionalna jesenja godišnjica braka u Parizu, gde su se i bili uzeli, kao i još neka kraća putovanja, o dnevnim deranžiranjima da i ne govorimo. Sakata! Po varoši se to zove kruti se nekog đavola, al’ varoš ne zna da je taj njen novi odveć dostojanstveni hod zapravo uzrokovan krutim kožnim korsetom, oseća se ko osedlana pa ušnirana, ali je bar spasava od neprekidnog mirovanja na kome lekari insistiraju. Malo staromodno rešenje, ali pomaže, doneo ga je siroma Pidžin iz Amerike, tamo su još u upotrebi, po Evropi se to više ne može naći, kod nas se sve to sad isključivo po banjama i masažerajima leči, trt! Siroma Pidžin… tek njemu je prošla godina donela…

Na uglu Daničićeve i Njeguševe g-đa Đurđević svrnu u bakalnicu da kupi crni fiks, Maruška je opet jutros zaboravila, sve zaboravlja, kanda je u’vatilo proleće. Da ako će se srećno zaljubiti, udati i njih bede rešiti. Pidžin se u Beograd vratio sredinom oktobra, sâm. Gospođa Adelina Prins je ispustila svoju plemenitu dušu, iznenada, bez najave, u zoru, 4. jula 1927. Kap. Tek tako! Kraj ju je sustigao na njihovom imanju u Annandale-on-Hudson, svi su njeni bili na okupu, zbog praznika, Junior je sa Marian i Sarom doputovao dva dana ranije. Pidžin je, kako je posle pričao g-đi Đurđević, bio potpuno izgubljen. Neko vreme je čak bio u napasti da dâ ostavku u departmanu i oda se nanovo profesuri na Kolumbiji. Međutim, kada se vratio u Njujork, kada se krajem leta Sara vratila u školu a Junior svojim obavezama, shvatio je da bi bio Marian na smetnji. Tačnije, na brizi, a ona njemu na smetnji. Samo je dočekala da preuzme komandu: „Ručavaćete kod nas, nedeljom ćemo zajedno…“ jednako kako je i svadbu s Juniorom organizovala, živ sram ga je pojeo pred akademskom zajednicom, kad se samo seti! Venčanje proleća u Njujorku, aprila 1913, tri stupca u Njujork tajmsu!!! Sve o tome kako su deveruše bile u bledozelenim haljinama, i kakav se šampanj služio na gala prijemu kod mladine majke i očuha, i kako je u dekoraciji preovladavalo trešnjevo i jabukovo cveće… Marian de Forest Cannon uzela je Džona Dajnilija Prinsa Juniora, uzbrala ga ko trešnjev cvetak, i od svadbe napravila plutokratsko vašarište kakvo nipošto ne priliči jednom mladom profesoru Kolumbije i njegovom ocu, takođe profesoru Kolumbije, bez obzira na imetak koji poseduju starinom. Nastranu što se venčanja za pamćenje nipošto ne prave kada je aktus već uspešno obavljen. Naime, Sara se rodila ni pet meseci nakon roditeljskog venčanja, neka je živa i zdrava, nikad Pi Džej ni pomislio ne bi ništa rđavo, na svetinu se ne treba obazirati, ali joj ne treba ni davati više materijala za olajavanje nego što je neophodno. Venčanje proleća! I porođaj leta! Ali tako je to kad devojka rano ostane bez oca, siroma Henri, a majka joj se preuda za veletrgovca sa Četrdeset sedme zapadne ulice, već i sama adresa… Kakogod, g-đa Prins je uspevala Marian da drži na odstojanju, a Junior – kako mu je, tako mu je, sam je birao. Pi Džej se bojao da on sam sa njom neće umeti da izađe nakraj. Da će postati matori svekar za pokazivanje. Pri tom ga ni njegova najvoljenija na svetu Sara više uopšte ne ferma, petnaesta joj je i onaj klipan, unuk Kelijevih, stoput joj je važniji od sopstvenog dede. Za tri meseca dva dana zajedno sastavili nisu ko nekad. Odlagao je povratak koliko je mogao, ali i konačnu odluku, sve do pred početak semestra, a onda je seo na brod. Vraća se za Beograd, tamo bar ima prijatelje. Kiti. i onu devojčicu, Kaju, na koju je skroz bio zaboravio…