Naslov „Niko nije savršen“ poslednja je rečenica iz filma „Neki to vole vruće“. To je jedan od najboljih završetaka nekog filma.
Džek Lemon strgne sa sebe žensku odeću u koju se prerušio i čoveku koji se zaljubio u njega misleći da je devojka, kaže: „Ali, ja sam muško!“ Na to ovaj drugi odgovara: „Niko nije savršen!“
Kad smo već kod toga, da li ste razmišljali o idealnom kraju ovog filma u kojem učestvujemo svi mi, sve „živuljke“ iz Srbije. Koji je to završetak koji bi, kao melem na ranu, zacelio sve boljke koje nas ophrvaše u poslednjih nekoliko stotina decenija? Pa onda, nakon tog kraja, odmorimo nekoliko dana i uđemo u neki novi film. Svi zajedno.
Pomenuta rečenica iz naslova sa kraja pomenutog filma uopšte ne izgleda kao loše rešenje. I potpuno odgovara doživljaju Srbije, ali možda ipak možemo i bolje.
Pada mi na pamet „Trumanov šou“ – na kraju filma Truman otvara vrata koja vode u slobodu i bekstvo iz rijalitija. Prava srpska priča: otkrovenje proizašlo iz vere, nade i borbe…
Ili nezaboravna scena iz ostvarenja „Društvo mrtvih pesnika“. Omiljeni profesor odlazi zauvek iz učionice, a đaci se penju na klupe uz pozdrav: „Kapetane, moj kapetane!“
Obračuni iz završetaka svakog od tri „Kuma“ pomalo podsećaju na „srpski triling“ iz 2000, 2012. i ove 2026. godine. Da li su to krajevi koji nam odgovaraju? Srbija ili mafija?
„JFK“? Imali smo ga 2003. godine, na neki način.
Ili neki otrežnjujući i magičan završetak kao u filmu „Žaoka“ – sve je ovo bila nameštaljka sa srećnim krajem.
Ili „Kazablanka“? Posle kojih državnih izbora možemo da kažemo: „Čini nam se da je ovo početak jednog divnog prijateljstva?“
Koji je idealan kraj filma o tekućem periodu Srbije?
Lično bih voleo kao završetak filma o Srbiji u ovim vremenima onaj iz filma „Bekstvo iz Šošenka“. Mada su se našli u zatvoru posle mutnih radnji i mahinacija, na kraju su se ipak dočepali slobode…
Samo da ne bude „Dan mrmota“. Do kraja prolaziš istu priču bezbroj puta.
Ili neki šokantan završetak priče kao u „Planeti majmuna“.
Ili kraj kojim Alfred Hičkok opisuje duševnog bolesnika – „Psiho“?
Ne bi bilo dobro da na kraju tog našeg filma zlo i dalje ostane aktivno: „Keri“, „Dežurni krivci“, „Predskazanje“, „Kad jaganjci utihnu“…
Na kraju jednog filma sam Nečastivi kaže: „Sujeta, moj omiljeni ljudski greh!“ („Đavolov advokat“)
Možda bi bolji bio neki klasičan hepiend kao u filmovima „U stvari ljubav“ ili „Pre svitanja“ ili „Besani iz Sijetla“. Možda neki sličan film sa toplim završetkom koji ostaje u sećanju i popravlja dan – na primer, „Igra sudbine“ (znate priču: u prodavnici su se mašili za iste rukavice, onda su proveli divno veče, pa se zabunom rastali i godinama se tražili do kraja filma). Da se ogrebemo malo o prave ljubavne osećaje.
Ima nečeg dovoljno blesavog u završetku filma „Ko to tamo peva“.
Možda „Balada o Narajami“? Kad čovek ili žena ostare, sin ili neki rođak ih otprate na jednu planinu i ostave ih pored pećine. Imaju u svežnju nešto hrane i mali krčag sa vodom. Tu su ostavljeni da umru – nema više izbora ( i „izbora“) za njih.
„Blejdraner“ je odličan kandidat za kraj filma o Srbiji danas – stalno nam iz sećanja nestaju važne stvari „kao suze na kiši“.
A možda izvanredan filozofski predlog jedne žene koja mužu kaže na završetku filma „Hajde da se kresnemo!“ („Širom zatvorenih očiju“).
Ako na završetku našeg filma treba otpevati nešto, bilo bi zanimljivo da to bude neka rodoljubiva pesma kao u „Lovcu na jelene“.
Mali dečak izlazi iz tenka i misli da je sve do tog trenutka bila sjajna igra. („Život je lep“)
Ili baš film „Igra“ sa Majklom Daglasom. Niko nije bolje nekom namestio igru kao što se dogodilo u tom filmu. Ako mislimo da nam neko nešto namešta onda je ovo pravi izbor. A i kraj filma je dobar.
Umalo da zaboravim film „Being there“ (kod nas poznat kao „Dobro došli, mister Čens“). Čovek koga, u stvari, niko ne poznaje, postaje kandidat za predsednika! Poslednja scena – on se kreće po mokroj stazi u parku. Iz daljine izgleda kao da hoda po vodi. Božanstveno. Ne kao u filmu „Žitije Brajanovo“ koji ima sasvim otkačen kraj.
Hajde da taj završetak naše drame bude kao u filmu „Sinema Paradizo“: isečene filmske trake poljubaca koje je Salvatoreu sakupio i ostavio njegov stariji drug, „kino operater“ Alfredo.
Lep predlog za kraj razmišljanja o završecima.
Gasim TV.
„Sutra je novi dan.“
Darko Dača Kocjan – rođen na datum kada se Apolo 11 vratio na Zemlju, ali deset godina ranije. Ovo mu je treća inkarnacija. U prvoj je bio hrast u Rusiji, a u drugoj zec u Portugaliji. Voli sarme i pati zbog nestašice istih. U slobodno vreme kuče ga izvodi u šetnju. Poseban talenat: nikada stvari ne završi do kra
