Izdvajamo
Naslovna » Blog » Akcije i reakcije » Povratak u bioskop: Povodom SF festivala u Kinoteci
Istrebljivač
Istrebljivač

Povratak u bioskop: Povodom SF festivala u Kinoteci

Bioskop – prazan

Bioskop. Šta se desilo sa bioskopom? To je pitanje koje starije generacije stalno postavljaju. Odgovora ima više, ali nijedan nije zadovoljavajući.
Današnji mladi idu uglavnom u multipleks bioskope u okviru tržnih centara, malo u kupovinu pa na film. Redovi za karte za trenutak vrate nadu da možda nije sve propalo. Nažalost, ta gužva je samo kada je bioskopski dan i kada je spuštena cena karte. Ostalim danima možete gledati film u bukvalno praznoj sali i vama kao jedinim posetiocem.

Osećate se u tom trenutku kao Vinsent Prajs u Poslednjem čoveku na Zemlji (1964) i ili pak kao Čarlton Heston u filmu Poslednji čovek (1971). Scene iz distopijskih i postapokaliptičnih filmova, gde je sve pusto i junak filma često nabasa na neku ruiniranu bioskopsku salu, postaje realnost.

Urušeni svet filma

Devedesetih, kada su polako počeli da propadaju bioskopi i zbog sankcija nije bilo otkupljivanja filmova, publika je izgubila naviku da ide u bioskop, a mlade generacije, koje su dolazile nije imao ko da vodi kao nas nekada babe i dede, roditelji, starija braća i sestre.

Ima onih koji nikada nisu izgubili nadu pa su trpeli hladnoću zimi kada je na projekciju filma trebalo poneti i koje ćebe, da bi se izbeglo pretvaranje u santu leda. Tada si često kao suseda na stolici do imao nekog ogromnog glodara, u tim trenucima je bilo najbolje zamišljati da si kao Don Džonson koji sa svojim kučetom (a ne štakorom koji bulji u tebe) gledaš film na platnu u urušenom svetu filma Dečak i njegov pas (1975).

Današnja publika nema ni manire ponašanja, neke stvari su ostale iste – umesto gaženja po ljuspama semenki i pečenog kikirikija, sada sedate na kokice, umak od naćosa i prolivenu koka-kolu. Publika uglavnom priča dok ne prođe petnaest minuta filma i ne počne nešto da se dešava.

Nije dovoljno što nema više zvuka projektora koji okreće traku, jer je sve prešlo na digitalno, nego ta nepristojnost dodatno urušava onaj stari svet u kome je bioskopska sala predstavljala svetilište. Kometari su uvek dobrodošli ali žamor ljudi koji pričaju nevezano za film je poražavajući.

Imitatori

Nedostaju oni trenuci kada izađeš sa projekcije Zvezdanih ratova (1977) i mometalno sa društvom imitiraš zvuke svetlosne sablje i odmah krećeš u duel, svađaš se ko će biti Dart Vejder a ko Luk Skajvoker, a da ne spominjem maštanja koja će od drugarica poneti titulu princeze Leje.

Čak fale i oni Romi koji se tuku ispred, posle svakog kung-fu filma. Svoj deci tada je najlepša žena na svetu bila nacrtana Tarna iz Hevi Metal (1981), išlo se više puta da se gleda i uvek se čekalo u redu za karte. Prve noćne more dolazile su posle gledanja Karpeterovog Stvora (1982) i buđenja sa vriskom, jer si upravo sanjao da si i ti vezan sa junacima za kauč, kada se jedan od njih pretvara u čudovište.

Ili smo dovodili sebe do razrokosti pokušavajući da imitiramo Cejlonce iz filma Galaktika – svemirska krstarica (1978).

Svet izgleda totalno drugačije

Katalozi sa pregledom filmova, koji su bili u distribuciji i prikazivani po festivalima u bivšoj Jugoslaviji, polako su se stanjivali.

Sedamdesetih i osamdesetih njihova debljina je dokazivala da je repertoar bio i više nego zadovoljavajući, kao danas na internetu ne znaš šta ćeš pre da gledaš. Za ljubitelje SF-a, koji su u to vreme odrastali uz knjige, stripove, časopise i filmove svet je izgledao totalno drugačije.

Vreme u kome se danas nalazimo je bila ta budućnost koju su razni autori tada zamišljali. A sada kada je došla, mnoge stvari nisu onakve kakve su trebale da budu.

Pisaca nikada više ali se vrlo malo prevode kod nas. Časopisi kao Sirius više ne postoje, a Emitor izlazi jednom u sto godina. Većinu informacija o SF-u smo jedva čekali da saznamo od Zorana Živkovića i njegove emisije na RTS-u.

SF ali u svojoj kući

U današnjim filmovima koje štancuju kao na traci, pogotovu SF kanal, ako se potrefi da je priča dobra presednu vam jeftini efekti, loša gluma a vizuelnu stranu da ne pominjem. Bioskopski filmovi ciljaju da budu komercijalni i izgledaju fenomenalno ali valjane priče ni od korova.

Kuaronova Gravitacija (2013) je vizuelna perverzija i oni koji su gledali Ripli u franšizi Osmi putnik su mu zahvalni što Sandra Bulok kada izađe iz skafandera izgleda isto kao ona, međutim nešto mu fali, možda vreme u kome je nastao.

Daleko od toga da ranije nije bilo loših filmova, ali bilo je neuporedivo više dobrih. Naravno, zahvaljujući elektronskim medijima i internetu sve vam je dostupno na jedan klik i vrlo brzo možete gledati neki od SF klasika u udobnosti svoje kuće.

Isto tako može se skinuti bilo koji roman, priča ili strip i gledati na kućnom računaru, laptopu ili tabletu sve je to lepo, ali ne sme se zaboraviti onaj osećaj kad uhvatiš papir u ruke i okrećeš stranice. Isto važi za bioskop to ne može ništa zameniti, to što se oseća kada se gleda film na velikom platnu okružen ljudima.

Kada na blagajni kupiš kartu, pa gledaš kako se skupljaju ljudi, otvaranje vrata sale, traženja mesta gde ćeš da sedneš, zvuk projektora kada počne film. Samo pre koji mesec u Muzeju Kinoteke na projekciji Stalkera (1979) gledanje filma sa 160 ljudi vraća nadu da klasičnom bioskopu možda nije još odzvonilo.

Fantastična naučna fantastika

Danas kada su u svim bioskopima samo digitalne projekcije a 35-milimetarski projektori skupljaju prašinu i drže ih samo za svaki slučaj, sala u Kosovskoj je jedina u kojoj se može pogledati film sa trake.

Na veliku žalost ni to neće trajati večno. Filmska traka u idealnim uslovima će nadživeti bilo koji hard disk, DVD ili Blu-rej; ona će verovatno moći da se pusti i za hiljadu godina kako stručnjaci kažu, samo što neće imati na čemu da se pusti.

Danas se filmovi snimaju mnogo brže, drugačija je postprodukcija, montažne stolove su zamenili kompjuteri itd. Nove tehnologije donose mnogo više mogućnosti pogotovu za žanr fantastike i naučne fantastike, svi oni svetovi, različite verzije budućnosti, paralelni svetovi, putovanje kroz vreme sve može da izgleda savršeno, da se ne primete nedostaci, da je sve lepo ispeglano za to se brine armija ljudi za kompjuterima.

Isto tako sa modernizacijom idu neželjene nuspojave i neminovne promene. Baca se sve veći akcenat na vizuelni doživljaj, priča pada u drugi plan. Zbog sve većeg broja filmova u 3D-u menja se način kadriranja a samim tim i režiranje. Uskoro neće biti potrebe ni za glumcima.

Sigurno ćemo svi uvek gledati filmove ma kakvi oni bili, ali mi koji smo doživeli pune bioskopske sale i pregršt filmova na repertoaru ćemo uvek biti nostalgični za tim periodom. Nadolazeći ljubitelji filma nikada neće spoznati taj osećaj, jer većina nikada neće ni pogledati sva ta ostvarenja, koja za njih pripadaju prošlosti.

A kako je nekada izgledalo…

SF festivalom „Povratak u bioskop treba da se podsetimo na ta lepa vremena i da se omogući onima koji su propustili da vide kako je to nekada izgledalo.

Da se vidi kako su boje tih filmova nekada izgledale, danas ih restauriraju i naknadno kolorišu da bi ih izdali na Blu-reju ili DVD-u. To je prilika da se mnogi od nas prisete onih trenutaka kada uđeš u salu sve se zamrači, svet izvan bioskopa više ne postoji i ono što se dešava na platnu je jedino što je bitno.

Kako je izgledalo kada u Istrebljivaču (1972) Harison Ford po kišnom danu jede azijatsku hranu i taj trenutak od kada započinje avantura svi smo poželeli, taj tmuran dan.

Neko je tada maštao da vozi neki od luksuznih automobila, a neko najskuplje vozilo ikada napravljeno za film, koje stvarno funkcioniše i da se provoza pustošima Aleje prokletstva (1977). Koliko je samo nas poželelo da uđe na platno i da bude sa Kapetanom Kirkom na komadnom mostu Enterprajza? Koliko nas se uhvatilo bolno za uvo kada Kan u filmu Zvezdane staze – Kanova osveta (1982) stavlja u uši bube da bi kontrolisao nečiji um?

Za sedam dana i 23 filma, koji će nas provesti kroz istoriju svetske kinematografije SF žanra, imaće svi priliku da se vrate u bioskop i podsete starih vremena kada je predstavljao pravi hram i svetilište. (Nenad Bekvalac)