Izdvajamo
Naslovna » BG svaštara » Književnost » Čarobna knjiga: Marija Stupar – A naročito Petra
Marija Stupar - A naročito Petra
Marija Stupar - A naročito Petra

Čarobna knjiga: Marija Stupar – A naročito Petra

Roman „A naročito Petra“ napisala je Marija Stupar a objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga.

Petra se odlično slagala sa životom sve dok život nije izgubio smisao za humor. Nije, međutim, računao na to da je Petra naročito dobra u neodustajanju od osmeha.

Od spokojnih dana jednog divno običnog detinjstva pa do sadašnjosti, u kojoj treba biti pravi majstor za pronalaženje spokoja, ova priča otkriva šta sve život može da ponudi, izmisli i smesti nekome ko je rođen (kasnih) sedamdesetih u Beogradu.

Petrin život se odmotava pred čitaocem kao čarobni ćilim, i uzbudljiv i blesav, pun preokreta i iznenađenja. Na kraju, nema za našu junakinju mirne luke dok se sve bure ne istutnje…

Odavno se u našoj književnosti nije pojavio debitantski roman napisan s toliko umešnosti. Svaka reč koju je napisala Marija Stupar je na mestu, svaka je njena misao jasna.

Veština s kojom ona plete priču, stvara male, gotovo lirske scene i uspeva da tok života pretvori u radnju knjige s genijalnim krajem odaje pravog pisca, onog koji tačno zna šta želi, bez lutanja tipičnih za početnike.

A naročito Petra – odlomak

Dva dana pošto je Elvis umro, hiljade i hiljade kilometara odatle,
rođena sam ja. Ta informacija bitna je samo zbog vremenskog
okvira, Elvis i ja nemamo ništa zajedničko. Niti pevam nit
kamion teram. Delimo jedino inicijal. Prezivam se Petrović, po
Petru, poreklom iz Crne Gore. Volela bih da mogu da kažem
kako sam Njegošev izdanak i da s njime lozu dijelim. Ali moji
su samo obični Petrovići. I to ne bi bilo strašno samo po sebi da
moja majka nije zamislila da joj se ćerka zove Petra. Upropasti me
na samom početku puta.
Jelena, Dragana, Milena – neekstravagantna, fina imena koja
su bila popularna krajem sedamdesetih – sva se slažu s Petrović.
Pristala bih i na Branka, Marina, Milica… ali Petra Petrović…
Šta da kažem? Možete da zamislite kako bi bilo da se Bond ne
zove Džejms i da prilazi Bondovoj – budućoj, svojoj budućoj –
devojci s rečenicom: „My name is Bond. Bondy Bond.”

U međuvremenu, detinjstvo mi je išlo od ruke. Dobijali smo
malo, pa smo malo i tražili. Koka-kola i jupi pili su se za rođendan,
29. novembar i Novu godinu. Zimski kaput imao je da se nosi
četiri sezone: dve ja, pa sledeće dve moja upravo dve godine mlađa
sestra Ana. Toblerone jednom mesečno, pred bioskop. Jedan
crtani film na dan. Za odličan uspeh na kraju godine – sladoled!
Imati barbiku ili otputovati na Neptun – praktično ista stvar.
Odgovorno tvrdim da u celom detinjstvu ni sestra ni ja nismo
imale nijedan komad garderobe u roze boji, već u nebrojenim
valerima braon, zelene i teget – svim nežnim, devojčicama tako
odgovarajućim bojama komunizma.
Mada, bilo je i dobrih stvari u SFRJ. Meni lično najbolja je
bila Alan Ford na hrvatskom. Uistinu, ako kaniš pobijediti, ne
smiješ izgubiti ne zvuči ni približno dobro na ekavici. Bilo je lako
donositi odluke, jer iskreno, opcija je bilo – nula. Tada nisi imao
light jogurt sa 0,05% mlečne masti, jogurt sa friendly probiotskim
kulturama, voćni jogurt s višnjom i jagodom iz fotošopa. Jogurt
je bio jedan jedini – od krave. Kad je moj otac poručio prvi
automobil, mislite da ga je neko pitao za boju? Dobio je onaj koji
je u tom trenutku silazio s proizvodne trake, i gle čuda, bela mu
je postala omiljena.

Škola mi je, izuzev školskog dvorišta, bila omiljeno
mesto, jer sam u njoj upoznala svoju prvu ljubav – Miku. U
svemiru nisu postojale dve različitije osobe te 1984. kad smo se
nas dve srele u drugoj klupi do zida. Dvanaest godina kasnije ja
sam za maturu obula, brat bratu, isto toliko centimetara štikle,
Mika je obula martinke. Ja sam slušala Ganse, ona Ramonse. Bila
je neprikosnoveni šampion u lastišu, meni je fudbal vazda bio
draži. Ja sam se uvek javljala kad znam, njoj nikad nije padalo
na pamet da digne dva prsta i zablista. Prvi put je obukla haljinu
kad mi je bila kuma na venčanju. Meni za ljubav. Ja nju ljubim,
evo, četvrt veka.

Na faksu sam kafu najčešće pila s jednim Vojom iz Vršca. Njegova
porodica je bila prilično siromašna, pa nije bilo reči o iznajmljivanju
sobe ili, ne daj bože, stana u Beogradu. Morao je
da gostuje kod deda-uje, kako ga je zvao, pukovnika u penziji.
Pukovnik je ustajao u šest ujutru, a na spavanje odlazio u deset.
Kakva profesionalna deformacija i kakva zabava za mog osamnaestogodišnjeg
druga s dvadesetčetvorokaratnim talentom, koji je
ovde, nažalost, malo ko od profesora hteo da prepozna i odneguje.
Voja je jedno divno stvorenje u čijem si društvu mogao satima
da ćutiš i da imaš utisak kako on sve vreme prati tvoju priču. Lep?
Sasvim. Inteligentan? Još kako. Ali – siroma’. U trenutku kad
smo svi imali pentijume raznih brojki, on je imao 286. Njegova
grafička kartica posedovala je, pretpostavićete, krajnje ograničene
mogućnosti. Voja nije očajavao:
„Meni je moj kompjuter super. Ako mu zadaješ samo ostvarive
zadatke, on radi savršeno.”
Stvar je, vidite, u pristupu, a Vojin pristup nije bio da povileni
ako umesto tri sata provede šest crtajući osnovu kuće u nizu. Kad
već nije imao moćnu mašinu, vremena je imao Posle treće godine
studija u Beogradu, dobio je poziv da ih završi u Rimu. Portfolio
je poslao mejlom. S mog kompjutera. Mali korak za pentijum, a
veliki za Voju.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.