Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Vedar roman „Bitlsi“ napisao je Norvežanin Laš Sobi Kristensen a u Srbiji objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga.
Roman „Bitlsi“ storija je o četvorici dečaka rođenih pedesetih godina dvadesetog veka u Oslu, opsednutih svojim muzičkim idolima.
Dečaci sa svojih trinaest godina čak i misle o sebi kao o „fantastičnoj četvorki“. Tokom godina, oni mnogo igraju fudbal, piju još više, zaljubljuju se i odljubljuju. Ishod svega toga je divna hronika o životu i odrastanju u možda najlepšem dobu skorije istorije.
Roman „Bitlsi“ jedan je od najuspešnijih u istoriji norveškog izdavaštva, roman kojim se Laš Sobi Kristensen proslavio.
Preveden je na sve značajnije jezike, a dvadeset dve godine po objavljivanju, 2006, čitaoci u Norveškoj su ga proglasili najboljim romanom napisanim u poslednjih dvadeset pet godina.
Bitlsi – odlomak
Seb je te nedelje bio redar, tako da se sad šećkao između klupa i sakupljao vežbanke, a potom ih je uredno složio na katedru ispred nastavnika Lua. Zbunjeno
osmotri razred.
„Jesu li svi predali?“, upita tiho.
Seb klimnu i pođe nazad ka svome mestu. Sedeo je u zadnjoj klupi do prozora, ja sam sedeo iza Gunara u srednjem redu, a Ula je sedeo u prvoj klupi do vrata, uvek je prvi izletao iz učionice i poslednji ulazio u nju. Inače, zgodno je bilo sedeti iza Gunara jer si iza njegovih leđa mogao sakriti čitav Porodični leksikon. Sad se okrenuo prema meni da me pita:
„Koju si temu izabrao?“
„Planovi za budućnost.“
„I, šta ćeš da budeš kad porasteš, Kime?“
„Lekar u Africi.“
„A Seb će da bude misionar – u Indiji.“
„A šta si ti pisao?“
„Ja ću da budem pilot. A Ula će da bude ženski frizer.“
„Nego, jesi li ti doneo onaj magazin?“
Gunar kratko klimnu, pa se okrenu ka tabli.
Nastavnik nas je još promatrao kao da mu se pred očima ukazao neki nov, veličanstven predeo, a ne sedmo A, dvadeset dvojica bubuljičavih, masnokosih klinaca sa rukama u džepovima.
„Jesu li svi predali?“, ponovio je.
Tišina.
„Ko nije predao?“ Rešio je da preformuliše pitanje.
U učionici potpuni muk. Niko ni da zucne. Samo udaljeno tandrkanje tramvaja negde dole, jer mi smo bili najstariji i naš je bio ceo gornji sprat. Lue se pridiže i stade da se šećka levo-desno po podijumu ispred nas. Svaki put kad bi prošao pored katedre, potapšao bi hrpu vežbanki uz sve zadovoljniji kez na licu.
„Učite“, poče. „Učite i sav moj trud nije bio uzaludan. Uskoro ćete naučiti i da je tačnost ključna osobina u svetu odraslih. Kad pređete u realku, od vas će se zahtevati sve više toga, da ne spominjem šta čeka one koji smeraju da upišu gimnaziju ili fakultet. Sve će vam se tada kasti, ali je još bolje da to shvatite pre negoli kasnije. A ovi sastavi pružaju nagoveštaj da ste možda ipak shvatili, ako ne sve, a ono bar ponešto“.
