Star ili mlad, beo ili siv, u jesenjem, prolećnom ili zimskom ruhu, Beograd nam uvek pokazuje sva svoja lica.
Uslikana u zoru ili u smiraj dana, na vodi ili kaldrmi, ulici ili mostu, lica Beograda govore o životu koji se unutar grada odvija i o njegovim stanovnicima – Beograđanima koji često zaborave da svoj grad treba da neguju.
A zbog čega je to tako? Pa, možda zbog toga što je Beograd oduvek bio otvoren prema svima, pokazivao svoju lepotu, a njegovi građani su ga uprskos vapajima ružili…
Sve dok jednog dana, Beograd nije odlučio da se „zasivi“, pozove kišne i snežne oblake, stvori baruštine po ulicama, „probudi“ usnulo blato i kaže: „E, sada ćete, dragi moji Beograđani, da trpite i ovo moje lice… bar u nekoliko narednih dana… dok se ne odobrovoljim i dopustim suncu da me ponovo obasja“.
Kako bi onda bilo najbolje da se Beograđani ponašaju u narednim danima? Rešenje je u jednom od ovih lica koje je u većini slučajeva „naslikao“ Vladimir Nenezić.
Kako dobreee fotografije!!!