Premijera: Kuda dalje – dokumentarni film

U utorak, 20. oktobra od 20.00, premijerno će biti prikazan dokumentarni film „Kuda dalje“ u Domu omladine Beograda.

„Kuda dalje“ je dokumentarni film o veoma prisutnoj i uobičajenoj dilemi mladih u Srbiji – otići ili ostati?

Prateći životne priče pet mladih žena iz Beograda koje su živele ili i sada žive i stvaraju u inostranstvu, autori se bave pitanjima kao što su potraga za smislom, prednosti i mane života u inostranstvu, šta su sreća i uspeh, gde je dom, ima li sudbine, kako se prave izbori…

Tri su umetnice, a dve ostvaruju misiju da menjaju svet boreći se za više pravde i prava u njemu. Sve su morale da se prilagođavaju novoj sredini i da se nose sa zahtevima partnerstva, karijere i materinstva.

Glas u tami

Ovaj film je glas u tami! Glas pametnih, obrazovanih, talentovanih odnosno onih koje nemate prilike nigde da vidite i čujete, jer su ili otišli ili ih nema u medijima.

Težnja ovog ostvarenja je analiza večitog pitanja sreće i faktora koji na nju utiču, kao što su društveno politička situacija, porodica, izbor profesije.

Baveći se univerzalnim pitanjima i izazovima životnih perioda, cilj ovog projekta je da pomogne mladim ljudima na prekretnici da donesu odluku, da ih ohrabri da preuzmu inicijativu i ostvare svoje snove!

Projekat je podržala fondacija TEMPUS – program Evropske unije koji pomaže mladim umetnicima.

Za završetak filma, kao i njegov dalji „život“, skupljaju se sredstva u okviru crowd funding kampanje koju možete videti OVDE.

Učestvuju: Ana Karličić, Ivana Ivančević, Nataša Katalina, Radmila Stanojević – van Os, Vesna Jarić. Režija: Jelena Radenović.

Intervju: Jelena Radenović, rediteljka filma „Kuda dalje“

Predstavite nam svoj rad do sada. Koliko je teško biti mladi reditelj u Srbiji?
– Dokumentarni film „Kuda dalje“ je moj rediteljski filmski prvenac. Glumica sam, što je jednako teška pozicija u našoj zemlji. Već godinama pronalazim razne načine da se bavim ovim poslom i krčim svoj put u filmskom svetu. Bavim se i teorijom filma i medija, doktorirala sam na FDU pre tri godine, a prošle godine je Filmski centar Srbije objavio moj doktorat „Gluma u holivudskom mjuziklu“. Već tri godine sa kolegom, rediteljem Milošem Milovanovićem držim školu filma na Kolarcu, gde predajem glumu za film i televiziju.

Imate li neke uzore iz sveta filma, neke reditelje na koje se ugledate?
– Volim dokumentarne filmove, njihova istinitost i čvrsta veza sa stvarnošću daju im dozu intrigantnosti i magične privlačnosti. Kada na početku filma piše da je napravljen na osnovu istinitog događaja, već to poveća našu pažnju. Među dokumentarcima koje sam skoro gledala izdvojila bih „So zemlje“ Vima Vendersa i „U potrazi za Vivijan Majer“ Džona Malufa i Čarlija Siskela.

Koje društvene teme su u Vašem fokusu interesovanja?
– Teme koje su temelj kamenac samog života, koje su svevremene i sveprisutne, vezane za čitav ljudski rod, a onda prelomljene kroz prizmu našeg podneblja, naroda, pojedinca. Na primer, kao pomoćnik reditelja Andreja Aćina na filmu „Valter“ bavili smo se temom herojstva, istinskih herojskih činova ljudi koji nisu žalili da žrtvuju sebe zarad drugog. Verujem da život ima smisla jedino ako uspemo da sačuvamo dostojanstvo, da se izborimo sa svim demonima u sebi i izaberemo da budemo dobri, jer taj izbor je svakodnevno pred nama i teško je odoleti mračnoj strani sopstvene ličnosti u teškim okolnostima u kojima živimo. Sada smo se bavili temom migracije odnosno potrage za boljim životom, koja je poslednjih meseci postala tema nad temama.

Kako je došlo do ideje za kreiranje ovog dokumentarnog filma?
– Moja sestra od tetke Jovana Đurić je trebalo da osmisli projekat za svoj master rad na produkciji na FDU. Sugestija koju je dobila je da to bude nešto što se tiče lično nje i njenog života. Odmah mi je pala na pamet ideja da napravimo film upravo o tom trenutku u životu kada treba da odlučite kuda dalje, o toj raskrsnici na kojoj se svako od nas našao, razmišljajući da li da odem. Film počinje tako što ona podiže svoju diplomu sa fakulteta. Kada se setim tog trenutka u svom životu, to je bio period pomešanih osećanja straha, sreće, preuzimanja odgovornosti i strepnje od onog što me čeka. Da biste bili umetnik u Srbiji potrebna je velika hrabrost i sreća.

Na koje aspekte života se film najviše fokusira kada se porede život u Srbiji i u inostranstvu?
– Pre svega, naše sagovornice objašnjavaju razloge zašto su otišle i kako su pravile izbore, sa čim su se suočile u inostranstvu i kako su se s tim izborile. Baš kao što je teško ući u određeni krug u Srbiji, isto tako je teško ući u socijalne ili profesionalne krugove u inostranstvu, a dodatna prepreka vam je to što ste stranac. Čvrst unutrašnji motiv, rešavanja egzistencijalnih pitanja, želja da se proba nešto novo, uspeh i razvoj karijere, potraga za boljim životom, žrtva za porodicu, za decu, podrška suprugu – sve su to razlozi zbog kojih su naše sagovornice otišle ili i dalje žive u inostranstvu.

Nema recepta za sreću

Koje sve poruke dokumentarni film „Kuda dalje“ šalje mladima u Srbiji?
– Da nema recepta za sreću, da je svako tvorac sopstvene sudbine u smislu da svaki, čak i mali izbor ili odluka upravlja naš život u određenom pravcu, da ako se neko oseća loše ovde, mora bar da proba negde drugde. Da bi trebalo da makar jednom u životu izađemo iz „sigurne zone“, da se lišimo svih oslonaca i podrške i probamo da se snađemo i isplivamo, jer to će nam dati novi pogled na sopstveni život, otkriti nam novu snagu i nepoznate delove sopstvene ličnosti.

Zašto su samo mlade žene iz Srbije predstavljene u filmu? Da li se one teže prilagođavaju novoj sredini?
– Žene su više vezane za porodicu, dom, roditelje i samim tim ih više muči nostalgija. Moj zet, koji živi u Beču, je prokomentarisao kako bi ceo film bio drugačiji da smo pitali muževe i muškarce koji žive u inostranstvu. Ženska sudbina je drugačija. Od žena se očekuje da se ostvare na različitim poljima kao majke, kao supruge, da imaju uspešne karijere i još da izgledaju fantastično. To je jedno vešto žongliranje.

Film je dobio podršku od Tempus fondacije koja pomaže mlade umetnike u njihovom stvaralaštvu. Koliko je teško dobiti podršku evropskih fondova za realizaciju projekata mladih ljudi?
– Bilo je lakše dobiti podršku Tempus fondacije, nego naših kulturnih institucija, uprkos aktuelnosti i važnosti teme. Ako ode „svak ko valja“ odavde, ove zemlje neće biti više. Najveća podrška, bez koje film ne bi postojao, došla je od prijatelja, porodice i kolega. Pre nedelju dana jedna od naših sagovornica Radmila Stanojević van – Os je pokrenula i kampanju na internetu za prikupljanje novca za film, koja je privukla veliku pažnju. Sakupili smo već skoro trećinu novca, a poruke i komentari koji nam stižu izmamljuju suze. To je genijalan način da pojedinci svojim prilozima, ma koliki bili, utiču na realizaciju projekata i podržavaju nezavisnu umetnost. Ovaj film je glas u tami! Glas pametnih, obrazovanih, talentovanih odnosno onih koje nemate prilike nigde da vidite i čujete, jer su ili otišli ili ih nema u medijima. To su pretpostavljam prepoznali i svi ljudi koji su nas podržali do sada.

Kakve reakcije publike očekujete posle premijere u Domu omladine Beograda?
– Očekujem prvo ćutanje… Ovo nije film posle koga odmah imate komentar, čini mi se da ovaj film traži da malo promislite. U njemu se postavljaju mnoga pitanja i dotiču mnoge teme u kojima svako može da se prepozna. Nadam se da će publika posle njega lakše doneti ili potvrditi svoje odluke. (danubeogradu.rs)