Izdvajamo
Naslovna » Izlasci » Pozorište » Premijera: „Marija Stjuart“ u Narodnom pozorištu
Marija Stjuart

Premijera: „Marija Stjuart“ u Narodnom pozorištu

Premijera predstave „Marija Stjuart“ biće organizovana 2. decembra od 19.30 na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Predstava je rađena po tekstu Fridriha Šilera u režiji Miloša Lolića. Naslovnu ulogu u ovom klasičnom delu nemačkog romantizma – škotsku kraljicu Mariju Stjuart tumačiće Sena Đorović, dok je lik njene rođake – engleske kraljice Elizabete poveren Nadi Šargin.

U podeli su i Gojko Baletić (Ejmijes Polit, vitez, Marijin čuvar), Miloš Đurović k.g. (Mortimer, Politov nećak), Branko Vidaković (Vilijem Sesil, lord Berli, vrhovni rizničar), Ivan Bosiljčić (Robert Dadli, grof od Lestera), Nebojša Kundačina (Džordž Tolbot, grof od Šruzberija) i Zoran Ćosić (Vilijem Devison, državni sekretar).

„Marija Stjuart“, koju je Šiler napisao 1800. godine, do sada je u Narodnom pozorištu u Beogradu premijerno izvedena tri puta
Prvu postavku, 11. maja 1869. godine, uradio je Laza Popović, potom je komad režirao Miloš Cvetić (19. novembar 1882.) i naposletku Čiča Ilija Stanojević (1. jun 1906.).

O moći i nemoći

Govoreći o aktuelnosti ovoga komada, napisanog 1800. godine, Lolić u izjavi za „Pozorišne novine“ kaže da Šilerova „Marija Stjuart“ „zaslužuje da bude na repertoarima svuda i u svakom vremenu“.

– To je drska fantazija bazirana na istorijskim činjenicama, poetizovana poluistinita kobna priča o moći to jest nemoći, o manipulaciji i koristi, o ‘nadziranju i kažnjavanju’, a kada se zagledamo dublje u čoveka: priča o strahu, grču, bezizlazu, samoći. Tu se ljudsko rastače u političkom, pa otud toliko trilerskih obrta; sam naslov najavljuje i melodramsko, ali s obzirom na to da se bavimo tragedijom, nije reč samo o aktuelnim značenjima, već, možda, pre o iskonskim sferama i prizivanju mitološkog. Iako se ovde vispreno progovara o vlasti, nisam sklon tome da klasičnu dramsku književnost dodatno aktuelizujem, ili da bavljenje dramskim nasleđem računam u dnevnopolitički angažman.

Reditelj Lolić veruje da scensko stvaralaštvo nosi prevratničku snagu koja nadilazi pitanje novinske aktuelnosti. Scena je prostor političkog sama po sebi, a dramsko pozorište je mesto okupljanja i govorništva, mesto reuspostavljanja odnosa i redefinisanja komunikacije. „Čime scensko uopšte može da se bavi, osim ljudima i politikom?“, pita Lolić.

Šiler je u ovom komadu prikazao sukob Elizabete od Engleske i škotske kraljice Marije Stjuart nastao zbog diskriminacije dve vere – katoličanstva i protestantizma, kao i poslednje dane nesrećne kraljice, posle smrtne presude.

– Iako je ovo vrlo politički obojena priča, meni je u njoj, zapravo, inspirativnije sve ono što nije političko. Konkretno, mislim na individualne, izolovane i veoma komplikovane ljudske drame, kao i na susrete koji se istorijski nikada nisu dogodili. Na dva jaka i potpuno različita ženska principa koja ne mogu da budu u isto vreme, na istom mestu – objašnjava Sena Đorović kojoj je poveren lik naslovne junakinje Marije Stjuart koju je njena rođaka – engleska kraljica Elizabeta, osudila na smrt.

– Na opštem planu, Marija se hrabro bori do kraja za jednu prošlu stvar. Zemlja je, po njenom mišljenju, vezana za vladara, a ne vladar za zemlju. U Elizabetinom slučaju, situacija je sasvim obrnuta i zato ona pobeđuje u istoriji. Marija vlastitoj zemlji ostavlja samo legendu svog života i nastavlja da živi u pesmi i legendi. Na ličnom planu imamo sasvim drugačiju situaciju. Stjuartova živi svoju ženstvenost do kraja i ostavlja naslednika koji će konačno spojiti Škotsku i Englesku pod jednu krunu, nasleđenu od same Elizabete koja, pak, s druge strane, u potpunosti kastrira svoju ženstvenost zarad krune i ne ostavlja naslednike za sobom – kaže Đorović.

Elizabeta je osoba koja ne samo da ne podnosi rivalstvo, nego ni bilo kakvu pomisao da je neko može ugroziti, Zbog toga je gruba, ohola i surova. Sa tom konstatacijom slaže se i Nada Šargin.

– Ona je, kao lik, veoma kompleksna i, naravno, inspirativna za istraživanje. Nadam se da će takva biti i za igru, kada završimo probe i stignemo do premijere. U svakom slučaju, mene veoma zanima Elizabetina duboka bol i usamljenost“, otkriva Šargin i dodaje da joj se komad posebno dopada zato što je Šiler u njemu otvorio mnoge teme pišući „o svemu i svačemu“ – o ambiciji i želji za vlašću i pozicijom moći, o smrtonosnoj ženskoj sujeti, o tragičnim detinjstvima i životima, o strahu, usudu, nužnosti, snazi, slabosti…

Šiler na maestralan način razotkriva mehanizme političkih igara u neprekidnoj borbi za osvajanje i očuvanje vlasti, kako pojedinca tako i interesnih grupa. (Mikojan Bezbradica)

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.