Izdvajamo
Naslovna » Izlasci » Pozorište » MP „Duško Radović“: Premijera predstave Pepeljuga
MP "Duško Radović": Premijera predstave Pepeljuga (detalj sa plakata)
MP "Duško Radović": Premijera predstave Pepeljuga (detalj sa plakata)

MP „Duško Radović“: Premijera predstave Pepeljuga

Pepeljuga, nova predstava Malog pozorišta „Duško Radović“ premijerno će biti odigrana u petak, 28. februara 2020. od 20.00 na Sceni za decu.

Pretpremijera je planirana za 27. februar od 10.30, a prva repriza će biti 29. februara od 17.00.

U predstavi igraju: Vladislava Đorđević, Nedim Nezirović, Marijana Vićentijević Badovinac, Dušica Sinobad, Jelena Ćuruvija Đurica, Jovana Cvetković, Uglješa Spasojević, Katarina Dimitrijević, Nikola Šurbanović, Nikola Kerkez, Marijana Petrović i Radica Marinković.

Adaptaciju teksta potpisuje Marija Stojanović, scenografiju Zorana Petrov, kostimograf je Senka Ranisavljević, kompozitor Srđan Marković, dok je za scenski pokret zadužena Jovana Ikonić. Reditelj je Stevan Bodroža. (danubeogradu.rs)

Pepeljuga – smešna, vrcava i na momente nežna poetika Ace Popovića

Pepeljuga Aleksandra Ace Popovića je jedno od kapitalnih dela srpske i jugoslovenske književnosti za decu. Potez postavke ovog teksta na repertoar Malog pozorišta „Duško Radović“ deo je namere da se skine prašina sa zaboravljenih klasika dečje književnosti.

Ono što jedno delo čini klasičnim je njegova svevremenost i, zbilja, Pepeljuga Ace Popovića čini se neobično aktuelnom. U srži njenog dramskog sveta je jedan metasukob, sukob između izveštačenosti i autentičnosti, sukob između pravog osećanja ljubavi prema drugom ljudskom biću i narcisoidne, a duboko lažne, ljubavi prema sebi koja se na drugog samo projektuje, kao odraz u ogledalu.

Ove teme čine Pepeljugu neobičnom i aktuelnom. Živimo u svetu u kom se insistira na skoro estradnom odnosu prema sopstvenom izgledu, prema sveukupnom utisku koji ćemo ostavljati na druge, i tim sadržajima i iskrivljenim principima deca su svakodnevno izložena.

Moć bajke, posebno kad je modernizovana jednim brilijantnim umom kakav je Ace Popovića, jeste da „ispravi to iskrivljeno ogledalo“ i da se na šaljiv, razigran, ali ipak vrlo dubok i edukativan način deci pokaže šta su prave vrednosti: konkretno u slučaju ove bajke kako je izafektiranost najčešće maska za prazninu, kako se prava ljubav ne može siliti već se nalazi u autentičnom međusobnom prepoznavanju dva bića, kako je davanje drugima u isto vreme davanje i sebi jer kad smo okruženi ljudima koji su zbilja dobri za nas više se i ne zna ko je kome više dao, a nije ni bitno, prava ljubav je nesebičnost upravo zato što u njoj ne postoje strah i mogućnost da budemo iskorišćeni.

Vrlo su duboke poruke Ace Popovića i daleko prevazilaze dirljivu poučnost autentične bajke. Uvode nas u svet modernog narcizma koji iskrivljuje čovekovu sliku i o samome sebi i o onome što bi relacije sa drugima trebalo da budu. A opet, smešna, vrcava i na momente nežna poetika Ace Popovića pokazuje zavojiti put izlaska izvan tog sveta laži i lažnih predubeđenja.

Kako bi ispratila Popovićev krajnje razigran, na momente namerno preteran, sočan i poetičan jezik izabrana je epoha baroka da se u nju smesti ova Pepeljuga. Kao što je i Popovićev jezik kitnjast, hipertrofiran, muzikalan, tako je i barok epoha preterivanja, i vrlo često epoha trijumfa forme nad sadržinom. On je takođe i epoha čudesne lepote i zbog svega ovoga adekvatan je da otelotvori kompleksni svet ove Pepeljuge.

Naspram komplikovanosti, formalnosti, dvorske etikecije ove epohe stajaće jednostavnost i čistota Pepeljugine i prinčeve ljubavi i upravo će nam toliko kitnjasta i duboko formalna faza u razvitku čovekovog odnosa prema estetskom pomoći da dodatno istaknemo vrline jednostavnosti i iskrenosti Pepeljugine i Prinčeve ljubavi.

Pepeljuga je zamišljena kao mali spektakl za dečju publiku ali u srži tog spektakla biće sakriven moralitet, takođe za decu. Pepeljugine patnje nisu male, njena poniženost nije zanemarljiva, svet je pun zaboravljene, zapostavljene i obespravljene dece.

Ispod slojeva i slojeva Popovićevog smeha krije se jedan krik za pravdom, vapaj da se pravim vrednostima bar na tren dozvoli da zablistaju i zasene obilje privida i laži kojima je zatrpan um savremenog čoveka, pa i savremenog deteta. Taj krik ispušten je suptilno, šaljivo, razigrano ali je ipak krik, poziv da se dozovemo sebi i oslobodimo se izveštačenosti.

Toj dubini poetike ovog pisca ostaćemo dosledni u ovoj predstavi. (Stevan Bodroža)

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.