Naslovna » Blog » Akcije i reakcije » Gojko Božović: U 2022. promene su nužne i ne smeju se odlagati
Gojko Božović: U 2022. promene su nužne i ne smeju se odlagati (foto: Pixabay)
Gojko Božović: U 2022. promene su nužne i ne smeju se odlagati (foto: Pixabay)

Gojko Božović: U 2022. promene su nužne i ne smeju se odlagati

Nama je svaka godina prelomna i za svaku godinu vrlo brzo ubedimo sebe da ni po čemu nije značajna, pa počnemo da živi u nekom trenutku mitske prošlosti ili u idealizovanoj budućnosti.

Svako izabere prošlost koja mu odgovara. A ideali, sami po sebi, ostaju neotuđivo privatno pravo.

To pokazuje najmanje dve stvari.

Jedno je da živimo u turbulentnim vremenima i da konzumiramo previše istorije, mnogo više nego što smo kao društvo u stanju da preradimo i mnogo više nego što smo kao pojedinci spremni da preoblikujemo u iskustvo za sutrašnji dan.

Drugo je jasan uvid da je takvo stanje izraz duboke krize s kojom živimo, a koju već dugo ne uspevamo da odbacimo od sebe.

Uzete zajedno, te dve stvari, višak istorije i dubina krize koja je normalizovana i koja je tako postala oblik uobičajenog života, oličavaju duboko podeljeno društvo. Još je gore što se društvene podele ne reprezentuju u parlamentu i ne izražavaju u nacionalnim medijima, niti se razrešavaju na demokratskim političkim izborima.

Živeći dugo na raskršću, društvo ne uspeva da napravi nijedan izbor. Ili to učini kasno, kada su već glavni istorijski vozovi prošli.

Berlinski zid je u Srbiji pao tek 5. oktobra 2000. godine.

Ni oko jednog trenutka istorije u XX veku ne postoji ni načelna društvena saglasnost. Od sloma komunizma u Istočnoj Evropi u Srbiji je dva puta vladao autokratski poredak.

Lične vlasti koja se opiru svakoj ideji smenjivosti i ograničavanja razlozima i institucijama ostavile su porazne posledice po društvo. Ono će se od njih oporavljati mnogo duže nego što se same te vlasti trajale. Autokratske vlasti ne traju samo dok vladaju nego sve dok traju njihove posledice.

Ako je iskustvo Miloševićeve vladavine delovalo kao porazni saldo jednog proćerdanog veka, ono je moglo delovati i kao otrežnjenje šta se događa sa društvom kada njime upravlja jedan čovek kao svojim privatnim posedom.

Ali tog otrežnjenja nije bilo, dok su opšte okolnosti su išle na ruku pre obnovi autokratije nego razvoju demokratskih institucija u Srbiji.

Dugi put u Evropu završio se u stabilokratiji koja razara jedna po jedan oblik društvene urađenosti. Evropa se, zbog svojih unutrašnjih kriza, pokazala da nije sposobna da integriše sve svoje periferije u zajedničko evropsko iskustvo. Balkan je ostao po strani, van jasnih planova, kao prostor na kome se ostvaruju interesi i crpu resursi, ali mu se ne predlaže nikakva dogledna budućnost.

Ukidanje kritičkog mišljenja nije samo štetno nego je i opasno. Ono svodi društvo na samo jedan glas, jednu boju i jedan ton. Umesto različitih glasova društva, neprestano slušamo jedan te isti monolog. Glasovi su utihnuli, monolog se razleže kao odjek medijske, propagandne i političke agresije.

Mogli bismo ići i dalje i nabrajati jednu po jednu činjenicu stvarnosti. Kraj godine i jeste prilika da se svode računi, sabiraju utisci, preispituju iskustva.

Ali to je i prilika da se, ostavljajući iza sebe jednu godinu, suočimo sa stvarnim iskustvom i sagledamo stvarnost onakvom kakva ona jeste. Iz prve ruke i bez ikakvih filtera.

Ako to učinimo, možda ćemo uspeti da učinimo i ono što nam već godinama ne polazi za rukom. Najpre realizam u susretu sa stvarnošću, potom strpljenje u rešavanju pitanja koja nas opsedaju, onda istrajnost u okolnostima kakve imamo.

I napokon tvrda vera i jasna svest da su promene nužne i da se ne smeju odlagati, jer je svako odlaganje skupo i nedostojanstveno.

(Autor: Gojko Božović, pesnik, književni kritičar, esejista i izdavač)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.