Košutnjak

U neposrednoj blizini Topčiderskog parka, najstarijeg parka u Srbiji i Miloševog konaka, tadašnje rezidencije Obrenovića nalazi se park – šuma „Košutnjak“.

Koliko se zna, prvi put se spominje u spisima 1831. godine, kada se govori o veoma gustoj šumi, dominantno hrastovoj. Odmah posle izgradnje Miloševog konaka knez Miloš Obrenović podiže ogradu oko šume, kako bi se zaštitila i kako bi se u njoj gajila divljač. Tada su angažovani i posebni čuvari. U drugoj polovini XIX veka Košutnjak postaje bogato lovište, kojim se dobro upravljalo, ali samo u sklopu dvorskog kompleksa. Poznato je da su u to vreme sa knezom Milošem tuda lovili i pojedini strani konzuli (recimo engleski konzul u Beogradu, Lodžes). Prema jednom dopisu iz 1849. godine u Košutnjaku je tada zabeleženo 13 jelena i 35 košuta, po kojima je ceo kraj i dobio ime. Postojala su mesta za prehranu divljači, nadstrešnice, sproveden je i vododovod do pojila za divljač.

Međutim, od 1903. godine Košutnjak je otvoren za građane. Ograda je pred I svetski rat uklonjena, ali su, nažalost od tada i košute, simbol ove šume, nestale. 1911. godine Ministarstvo građevina Srbije je uradilo projekat mreža puteva koji je kasnije i izveden. Time je uspostavljena kolska veza železničke stanice u Topčideru i širokog platoa na vrhu Košutnjaka, gde su se u to vreme održavale vežbe društva „Soko“. Na samom platou je tada postojalo i igralište za golf, kojeg danas više nema, ali je ostao restoran „Golf“.

Interesantno je da je Košutnjak pred II svetski rat trebalo da postane i centar za skijaške skokove. 1936. godine podignuta je skakaonica od 40 m visine, po projektu inženjera Stanka Bloudeka. Ipak, zbog neodgovarajućih klimatskih uslova i nedovoljnog interesovanja, ona nikad nije korišćena, a tokom II svetskog rata je i uništena. Međutim, 1953. godine skakaonica je obnovljena, da bi 26. februara 1956. na njoj bilo održano prvo i poslednje beogradsko takmičenje u skijaškim skokovima, na kome je prisustvovalo više od dve hiljade gledalaca.

Odnos vlasti Beograda, pa i samih građana prema Košutnjaku je bio promenljiv. Od skoro obožavanja ovog mesta i čuvanja, naročito u doba Obrenovića, do dugih perioda kada je potpuno zaboravljan, pa se čak krajnje bahato odnosilo prema njemu, pretvarajući ga u ogromne divlje deponije smeća. Još 1929. godine Beograd je počeo da izdvaja značajnija sredstva za održavanje Košutnjaka. Do skora je na ulazu u Košutnjak, iz pravca Topčidera postojala odgovarajuća žuta tabla, znak zaštićenog prirodnog dobra – „Strogi prirodni rezervat šuma hrasta lužnjaka i graba pod zaštitom je zakona“, Republičkog zavoda za zaštitu prirode, ali nje više nema. Verovatno je uklonjena kada je donešen novi GUP Beograda i kada je Košutnjak svrstan „samo“ u kategoriju park-šuma. Tada je dobio i rekreativnu i protiverozivnu namenu, što je svakako nedovoljno. Iako se mnogi interesi raznih „investitora“ kose sa očuvanjem ove šume, od izuzetnog je značaja da ona bude strogo zaštićen rezervat prirode, kako bi se zakonski zaštitila od dalje degradacije. Veliki gradovi širom sveta kao najveće blago ljubomorno čuvaju svoje park-šume, a Košutnjak je za Beograd jedna od najvažnijih. Danas je park-šuma Košutnjak pod ingerencijom JP „Srbijašume“, Šumskog gazdinstva „Beograd“.

U aprilu 2014. usvojeno je Rešenje o proglašenju zaštićenog područja „Šuma Košutnjak“. Ovo prirodno dobro proglašeno je zaštićenim područjem kao spomenik prirode.

Značajna istorijska mesta

Na ovom području je veliki broj istorijski značajnih mesta iz bogate bliže i dalje prošlosti. Svakako najinteresantniji, a prilično zaboravljeni dva su spomenika vojnicima poginulim u I svetskom ratu 1915. godine. Jedan, veći, od belog mermera je posvećen austrougarskim vojnicima, a na drugom piše „Ovde počivaju srpski junaci“. Ono što ih čini posebnim je da je oba podigao austrougarski Maršal fon Makenzen, jedan pored drugog. Na 50-tak metara od austrougarskog je srpski, podignut u znak priznanja velikoj hrabrosti i požrtvovanosti tridesetšestorici vojnika 7. puka II poziva srpske vojske, koji su dve duge noći branili Košutnjak i Beograd od napada višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, jeseni 1915. godine.

Blizu je i Topčidersko groblje, formirano još u XIX veku. Ime mu je dato po Topčideru, ali se zapravo nalazi na obroncima Košutnjaka. U njemu je kapela Sv. Trifuna, podignuta 1903. godine. Jugoistočno od kapele je i veliki obelisk nad grobom vojvode Stevana Knićanina (1808 – 1855). Takođe u blizini ovog obeliska je i grob poznate književnice Isidore Sekulić. Na istom groblju počiva i veliki prijatelj srpskog naroda Dr Arčibald Rajs, čije je srce, po njegovoj želji sahranjeno na vrhu Kajmakčalana. U Topčideru postoji i spomenik Rajsu, podignut 1931. godine, u znak zahvalnosti ovom švajcarskom kriminologu, publicisti i počasnom kapetanu srpske vojske, rad Marka Brežanina i postavljen je u neposrednoj blizini Rajsove kuće (u Bulevaru Vojvode Mišića 73), dve godine posle Rajsove smrti.

Verovatno najznačajnije istorijsko mesto u Košutnjaku je mesto ubistva kneza Mihajla Obrenovića, 10. juna (po crkvenom kalendaru 29. maja) 1868. godine u poslepodnevnim satima. Knez Mihajlo, sin kneza Miloša, prvi put je došao na vlast posle smrti brata Milana. Bio je knez Srbije od 1839. do 1842. godine. U avgustu 1842. Toma Vučić je podigao bunu i primorao ga da pobegne u Austriju. Na vlast je došao Aleksandar Karađorđević. Međutim, kada se Miloš Obrenović vratio u Srbiju 1858. godine, sa njim je došao i Mihajlo i prvobitno postao komandant vojske, a po smrti kneza Miloša ponovo stupio na presto 1860. godine. Osam godina kasnije ubijen je u atentatu.

Živeći u rezidenciji Obrenovića, u obližnjem Topčideru, knez Mihajlo je imao običaj da često šeta Košutnjakom. Prema istorijskim podacima sa suđenja atentatorima, isto je uradio i tog kobnog 10. juna 1868. godine, kada je sa Ankom Konstantinović – Obrenović (kći Jevrema Obrenovića, književnica), Katarinom (kći gosp. Anke), Tomanijom (Ankina majka), ađutantom Garašaninom, i poslužiteljem Mitom obišao Hajdučku česmu, a zatim se uputio uskom stazom, na jugoistok kroz gustu šumu. Na oko 900 m od Hajdučke česme sačekali su ih atentatori: Lazar Marić, Stanoje Rogić i Kosta Radovanović, a u blizini je bio i Đorđe Radovanović. Kneza je iz pištolja ubio Kosta, a pucali su i Marić i Rogić. Anka je takođe ubijena. Katarina i Mita su ranjeni, kao i Garašanin, dok je Tomanija uspela da se spase begom u šumu. Ovaj događaj je imao dalekosežne posledice po istorijske prilike u Srbiji.

Na samom ulazu u Košutnjak iz pravca Topčidera posle podvožnjaka, sa desne strane, nalazi se spomen obeležje na mestu krvavog sukoba beogradskih studenata i policije 8. septembra 1940. godine. Sada je ovaj spomenik oštećen.

Nažalost, i novija burna istorija nije zaobišla Košutnjak. Preko puta resetorana „Golf“ (ul. Kneza Višeslava 23) nalazi se spomen česma koja svedoči o otmici bivšeg Predsednika predsedništva Republike Srbije Ivana Stambolića, 24. septembra 2000. godine, koji je potom odveden na Frušku goru i ubijen.