Don Žuan, prvi put u JDP-u!

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu prvi put je na repertoaru predstava „Don Žuan“, koju je po čuvenoj Molijerovoj drami režirao Gorčin Stojanović.

Premijera, za koju je istaknuto obaveštenje da se karte ne prodaju, najavljena je za nedelju 26. februar. Naredno izvođenje je već u utorak 28. februara u 20 časova na sceni “Ljuba Tadić”, a zatim i 1, 5, 28. i 31. marta.

Barokna priča zasnovana je na legendarnom liku zavodnika Don Žuana, koji izaziva celi svet, i onostrano. Raskošna saga prati avanture gospodina hulje i njegovog ništa manje zanimljivog vernog saputnika Zganarela (lik je Molijer pisao za sebe i rado ga igrao), koje su ovog puta poverene glumcima Vojinu Ćetkoviću i Sergeju Trifunoviću.

Uz izvrstan ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nastupaju i dve umetnice izrazite individualnosti – Sonja Vukićević, baletska umetnica i koreograf i sopran Katarina Jovanović, jedan od najlepših i najekspresivnijih glasova evropske scene.

Predstava traje nešto manje od dva sata, bez pauza u pet činova.

Jedna od najvećih Molijerovih tragikomedija, drama iz zlatnog doba evropskog pozorišta, treća je  predstava rađena po Molijerovim komadima koja će se naći na aktuelnom repertoaru JDP-a (pored predstava “Tartif” u režiji Egona Savina i “Uobraženi bolesnik” u režiji Jagoša Markovića). Inače, Molijerov komad se na sceni JDP-a prvi put igrao 1953. godine. Reč je o predstavi “Građanin plemić”, koju je režirao Bojan Stupica.

Don Žuan – melanholik koji iska slobodu

Gorčin Stojanović:
– Ovo je moja sedma predstava u JDP-u u poslednjih tridesetak godina. Za mene je ovo veoma važan trenutak, jer je ovo predstava koja se u mom intimnom pozorišnom svetu naslanja na ono što sam radio pre dvadeset pet godina, a to je bio „Hamlet“. Tada sam imao dvadeset pet godina, sada imam pedeset. Tada sam mislio da treba da radm Hamleta, sada sam bio siguran da treba da radim „Don Žuana“.

Ono što mi hoćemo od ove predstave je da propitamo nekoliko važnih tema. U slavnom monologu Don Žuana ima neke četiri stvari koje su meni važne, a to je ujedno i odgovor na pitanje koje mi stalno postavljaju – „Šta je to aktuelno?“, kao da je pozorište crna hronika, što i jeste, ali sve ukupnog vremena. Don Žuan kaže: „Goniću svoje neprijatelje praktično svim sredstvima. Govoriću lepo samo o sebi. Meriću svet svojim merilima“. Teško mogu da zamislim nešto aktuelnije u vremenima u kojim živimo, ali to je ključna stvar.

Zbog toga je „Don Žuan“ jedna od onih stvari koje me se najviše tiču, te sam zato imao potrebu da ga radim. Melanholik koji iska slobodu, traži je, zahteva je, pokušava da je zavede, da je obljubi, na kraju završi onako kako završi, to ćete videti u predstavi. Ali da nije snažne rediteljeve identifikacije sa dva glavna lika kao dve čovekove mogućnosti, teško da bi reditelj mogao tako nešto da radi.

Vojin Ćetković:
– Posle dvadeset godina, ponovo igram sa svojim kolegom iz klase Sergejem Trifunovićem. Tako da ta ljubav traje već dugo, tako da smo mi rešili da je posle dvadeset godina krunišemo jednom predstavom kao zreli glumci, nadam se. Ono što je jako bitno je da je lepota raditi sa talentovanim ljudima. Kakvo god da je ovo iskustvo, nije bilo dosadno. Mislim da je dosada i bezidejnost neki glavni porok našeg veka, uz licemerstvo.

Predstavu smo radili tri meseca, nismo osavremenjivali tekst, nismo se iživljavali nad Molijerom. „Don Žuan“ je sve pomalo. Ne treba ga banalizovati, niti bilo koji drugi veliki lik iz dramske literature. On je sve što i čovek. Postoje neke primarne i sekundarne stvari koje smo hteli da prikažemo, ali u svakom slučaju nije na nama da mu sudimo. Mi mu nismo sudili, samo smo pokazali neku verziju i ukazali na neke probleme, a vaše je da prosudite.

Nismo pravili predstavu u kojoj su likovi dominantni, pokušavali smo da se bavimo problemom koji nosi komad „Don Žuana“. Tako da je lik izašao iz toga što smo krenuli da rešavamo problem, odnose na sceni i odnose tog čoveka prema problemima sa kojima se sreće u svom životu. Nije išao prvo lik, pa problem. Išlo je obrnutim redom.

Ovaj komad je napisan u prozi, Molijer nije stigao da ga napiše u stihu. Napisao ga je za neverovatno kratko vreme i nije ga prepevao. I odmah je bio zabranjen. Onda je on morao na insistiranje Luja XIV da promeni kraj, da Don Žuan dobije zasluženu kaznu. Ta činjenica da je za tako kratko vreme napisan znači da je to pokuljalo iz Molijera, da je to sve izbacio iz sebe, taj bol, zaj bes prema svetu, prema životu, ljubavi, neslobodi, sputanosti, licemerima. Kao da je danas pisan. Govori o toliko univerzalnim stvarim i verovatno će dok je ljudskog roda biti tako.

Sergej Trifunović:
– Imam dve kuće koje smatram svojim. U Ateljeu sam odugrao najviše predstava, a ovde sam nekako ostavio srce. Ovo je moja treća predstava u JDP-u. Kada me je Gorčin zvao u junu, nekako sam se rezervisao do marta. Ovo mi je bilo apsolutno najbitnije. Odbijao sam svaki mogući posao da bih ovo radio. Napravili smo dobru predstavu, koja će tek postajati dobra. Onog trenutka kad se zagnjurimo u tog Žan-Batistu Poklena, koji je bio veliki glumac a zatim i veliki pisac, i kad vidimo šta je on zapravo sve hteo da nam kaže, jer značenja teksta se otkrivaju tek igranjem…

Likovi i uloge:
Don Žuan / Vojin Ćetković
Zganare / Sergej Trifunović
Dona Elvira / Anđelika Simić
Don Luis / Vojislav Brajović
Don Karlos / Marko Baćović
Don Alonso / Dubravko Jovanović
Šarlota / Milica Janevski
Pjero / Goran Daničić
Maturina / Jovana Gavrilović
Dimanš / Slobodan Tešić
Vreme / Sonja Vukićević
Pakao / Katarina Jovanović

Scena: Gorčin Stojanović
Kostim: Lana Cvijanović

(Katarina Vidaković / Katarina Tomović)